Zauvek je ostao uplašeni poručnik kome su drhtale ruke

ČETVRTI  DEO novele nastale na temelju dela scenarija za 2. sezonu „Senki nad Balkanom“ i scena koje, nažalost, nisu snimljene.

Sve objavljene delove novele „Krv i tamjan“ pročitajte OVDE.

Sve tekstove iz serijala Dejana Stojiljkovića „Senke nad Balkanom“ pročitajte OVDE.

***

Prva linija fronta, nedaleko od Soluna
Decembar 1916.

Pukovnik Petar Živković, kraljev ađutant i zastupnik maršala Dvora sedi za astalom, ispred njega je netaknuta čašica rakije. U daljini se čuje tutnjanje artiljerije i trošna taverna u kojoj sedi drhti i trese se poput bolesnika koji pati od neke gadne groznice. Rano je jutro i on je još uvek mamuran od terevenčenja sa pozadincima i bogataškim sinovima. Bilo je previše šampanjca prethodne noći i nije stigao da uhvati mnogo sna. Nervozan je i nestrpljiv, kao da polaže ispit za čin. A ovo mesto gde je pozvan na poverljiv razgovor sa crnorukcima podsećalo ga je na kuću u kojoj se rodio.

Majka ga je jednom zaklela da se nikad ne navikne na sirotinju i on je tu odluku poštovao. Trudio se da bude sa najmoćnijim ljudima, da ide na najelitnija mesta, da pije najfinija pića i da zaboravi na negotinski kal i prašinu iz koje je potekao. Ova prostorija gde su ga jutros smestili crnorukci podsetila ga je takođe na malu, trgovinsku radnju u kojoj je njegov otac straćio svoje najbolje godine. Majka Sara je bila domaćica i odgojila ga je strogo i patrijarhalno. Dok je otac Raka dirinčio da im obezbedi koricu hleba, ona je bila stub domaćinstva i starala se o sinovima.

Od siromaštva ga je spasila vojska i kraljevska porodica. Vojna škola je tada ubogim mladićima obezbeđivala besplatan smeštaj, hranu i odeću pa je njemu i bratu Dimitriju to bio logičan izbor, jer drugog izbora nisu ni imali. Karađorđevići su mu omogućili da napreduje i da stekne bogatstvo i uticaj. A da bi došao dotle, on je pre toga morao da stane u kraj jednoj drugoj dinastiji.

Znao je da ga zovu „Pera Kapija“ i pravio se da mu to nije mu smetalo.

On je propustio zaverenike te majske noći 1903. kroz kapiju dvora da uđu i ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu i nikad se nije pokajao zbog toga. Pravo kajanje došlo je kasnije, kada je shvatio da ljudi sa kojima je učestvovao u toj zaveri nisu znali da cene njegovu žrtvu i poštuju ga zbog nje. Mrzeo ih je zbog toga i zaklinjao se da će im se osvetiti kad za to dođe prilika.

I kako stvari stoje, dan za svođenje računa se lagano primakao.

Neki od tih ljudi sede za stolom preko puta njega. Apis i Mustafa Golubić, dok četovođa Milan Krojač i Apisov ađutant Rajko stoje sa strane.