Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi nikoga ne bi trebalo da čudi. Tramp je do svog (novog) predsedničkog mandata stigao jašući na snažnom anti-incumbency talasu, s kojim se suočila manje-više svaka vladajuća stranka na izborima koji su se ove godine održavali širom sveta. Štaviše, Kamala Haris je od svih predstavnika vladajućih stranaka još najbolje i prošla, i to zahvaljujući dobroj i veoma disciplinovanoj kampanji i Trampovoj nepopularnosti u jednom delu američkih glasača.
Sve to, ipak, nije bilo dovoljno; građane SAD previše “žuljaju” visoke cene i ekonomske turbulencije koje su usledile nakon pandemije, a veoma su zabrinuti i sve većim prilivom migranata. Hiperpolarizovano informaciono okruženje koje deli Ameriku na dve partizanske eho komore učinilo je skoro nemogućim da se Kamalina kampanja izbori sa svim tim problemima. Jednostavno, veliki broj Amerikanaca je ubeđen da se njihova država nalazi na pogrešnom putu i ne veruje demokratama, te je stoga bilo nerealno očekivati da će “magarci” uspeti da zadrže Belu kuću. Zato mi se čini da je Kamalin poraz sve vreme bio izvesniji od pobede.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
