Čistke kroz rusku istoriju: Od Nikolaja I preko Staljina do Putina

Pobuna Jevgenija Prigožina i “Vagnera”, po svojoj formi, ima obrise dekabrističkog neuspelog puča 1825. godine. Suštinska razlika između dekabrista i vagnerovaca je u tome što su prvi hteli da usidre Rusiju u Evropi, a drugi još više da je odvoje i udalje od Zapada.

Revolucionarni pokušaj dekabrista koji je činio cvet ruske inteligencije zajedno sa oficirima, koji su bili zadojeni prosvetiteljskim idejama Voltera i Rusoa, propao je jer je velika većina Rusa podržavala nameru cara Nikolaja I da izoluje Rusiju od ostatka Evrope. Nikolaj I je vešto iskoristio animozitet prema Zapadu koji se raširio među Rusima posle Napoleonove invazije kako bi sasekao u korenu ideju o modernizaciji Rusije, pre svega zahtev o uspostavljanju ustavne monarhije koja bi ograničila samovolju imperatora.

Pokušaj dekabrista da stvore bolju Rusiju doživeo je slom jer je animozitet prema Zapadu bio mnogo jači od otpora prema nepravednom društvu u kome su živeli. Vođe pokreta su ubijeni a pripadnici deportovani u Sibir ili su ražalovani ili degradirani u vojnoj službi. Puškin je bio jedan od vatrenih pobornika dekabrista iako nikada formalno nije primljen u njihovo društvo, a Tolstoj će šezdeset godina kasnije napisati roman “Vaskrsenje”, najbolje svedočanstvo i neku vrstu “spomenika” dekabristima. Za one koji su lenji da se hvataju ukoštac sa Tolstojem, najkraći i najefikasniji opis je dao ruski istoričar Vasilij Ključevski u svom aforizmu: “Ako su pre Napoleonovog rata Rusi sanjali da postanu Francuzi, posle konflikta su želeli da se vrate da budu Rusi.”