Porodično zlato i poslednji koncert Ejmi Vajnhaus

Mi u kući nikad nismo imali zlato. Bio je neki zlatni lančić koji sam dobila na krštenju, tanan, sa krstićem, a i njega sam izgubila kao mala jer sam se njime igrala. Sećam se da sam, a tad već nisam više bila toliko mala, odlazila kod nekih drugarica i da su one uvek pozajmljivale od svojih majki neke alke i imale svoje zlatne orglice i još gomile nekakvog nakita u nekakvim kutijama i kutijicama na noćnim stočićima ili skrivenim na dnu ormara i uvek mi je to bilo čudno. Nisam shvatala čemu to služi, niti mi je bila jasna potreba da se zlato kupuje i poklanja.

Majka je nosila burmu, i nije je nikada zanimalo nikakvo zlato. Baba je, međutim, volela da se kinđuri, ali joj je bila najdraža neka ogrlica od ćilibara. Prvo mi je nju poklonila i ja sam je obožavala kao i ona. Deda ju je doneo iz Moskve. Umela je da prebira po tom nakitu, po niskama zveckavih perlica, po onim minđušama na klipse i govori mi kako će sve to pripasti meni kad ona umre, a volela je da priča o svojoj smrti.

Od zlata je raspolagala jednim prstenom, pomalo masivnim, izrezbarenim na vrhu i sa zelenim kamenom smeštenim u maloj ulubini. I nije moja baba preterano sentimentalna žena, ali je svejedno htela da iz nekog razloga i taj prsten pripadne meni, iako ima ćerku i iako ga je naročito volela i iako još uvek nije umrla.

Na neki čudan način sam bila ponosna što mi ga je poklonila i na neki čudan način mi se dopadalo što u makar nečemu možemo da ličimo na druge porodice. Babe poklanjaju svoje prstenje unukama, to je uvek tako bilo svuda. Nisam imala odnos prema zlatu, ali jesam prema porodičnom nasleđu – volela sam naročito prababine izvezene jastučnice i ponjave i one porcelanske šoljice – i možda moja baba nije bila žena koja će deci svoje dece mesiti vanilice i ljubiti ih u čelo, ali mi je poklonila prsten. I to je bila velika, baš velika stvar.

Mislila sam, zaista jesam, da neću moći sebi nikad da oprostim taj trenutak kad sam ušla u malu, neuglednu radnjicu – misleći, valjda, da će ako me neko vidi stid koji sam osećala postati stvarniji, opipljiv – na kojoj je pisalo “Otkup zlata” i utopila ga za taman toliko para da kupim kartu za koncert i platim voz do Beograda.