“Nemoj govoriti da je to sudbina,
postoji sudbina iznad sudbine.
Uzalud je šta god oni činili,
postoji odluka koja dolazi sa neba…”
Kada je turski pesnik Sezai Karakoç preminuo prva asocijacija na njegovo delo širom sveta nisu bile misli filozofa islamizma, već to kako je njegovu pesmu poslednjih godina iznova i iznova recitovao suvonjavi čovek gustih brkova, čija zapaljiva retorika iza sebe često ostavlja političku pustoš.
To je kismet svih onih koji postanu deo njegovog narativa, njegovog političkog projekta voljno ili nevoljno, kroz recitaciju, fotografiju, ili kumstvo.
Tako je sada, kada je Mesut Ozil objavio da napušta fudbal i sve njegove iblise, poslednja asocijacija na njegovu karijeru opet suvonjavi brka koji na Bosforu vedri i oblači.
Moralo je da bude tako i samo to nije smelo da se dogodi igraču rođenom sa takvim darom. Malokrvnom majstoru punokrvnog fudbala. I ovo će, da se ne pretvaramo, biti priča o obojici.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
