Jedna od češćih tendencija u analiziranju partnerskih odnosa jeste traženje krivca. To je osnovna kulturološka forma prebacivanja odgovornosti za probleme i prekid veze. Potreba da se otvoreno komunicira o tome da je jedan partner bio grub prema drugom, da je zloupotrebljavao drugog, logična je i važna. Bez analize onoga što se dogodilo, ne možemo nastaviti dalje sa svojim životom i ispraviti greške.
Sa druge strane, ovo etiketiranje partnera (“on/ona je narcis / to je bio gaslajting”) ima svrhu da se zabašure psihološki koncepti koji utiču na izbor ovakvih partnera.
Ni u jednom trenutku ne želim da kažem da ste vi krivi zato što vas je neko loše tretirao, niti da je žrtva odgovorna za ponašanje zlostavljača. Čini mi se, čak, da nam je kulturološki nametnuta priča kako postoje oni koji mogu biti žrtve i oni kojima se to ne može dogoditi. Mislim da je to potpuno netačno.
Svako može, u pravim okolnostima, u određenom trenutku, biti žrtva, bar nakratko.
Međutim, ono što mislim da je važno reći, to je da ne smete stati na etiketiranju partnera. Ukoliko ste birali takvog partnera, sigurno je da postoje određeni psihološki obrasci na koje treba da obratite pažnju.
Kakva je vaša slika o sebi, kakvo vam je samopouzdanje, koliko brinete o sebi, šta je za vas veza i odnos? Kako biramo partnere i kako nas ti izbori vraćaju na naše potrebe i sve ono što nismo u životu i porodici dobili?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
