Kada govore o ljubavi, ljudi često pretpostavljaju da je izbor partnera stvar svesne procene: kao da neko najpre upozna osobu, zatim proceni da li mu odgovara i tek onda razvije osećanja. Međutim, u stvarnosti se mnogo češće dešava upravo suprotno. Ljudi se najpre zaljube, a tek kasnije pokušavaju da objasne sebi zašto su se zaljubili. I upravo u toj obrnutosti krije se jedan od najvažnijih paradoksa ljubavnih odnosa: zaljubljenost nije rezultat jasnog uvida u drugu osobu, nego rezultat procesa u kojem projekcija često prethodi upoznavanju.
Kada se zaljubimo, retko vidimo drugu osobu onakvom kakva ona zaista jeste. Mnogo češće vidimo ono što nam je potrebno da vidimo. Partner se u tom trenutku pojavljuje kao figura koja naizgled rešava neku unutrašnju napetost u našem identitetu. Neko ko se dugo osećao neprimećeno može se zaljubiti u osobu koja mu pruža snažan osećaj priznanja; neko ko se oseća nesigurno može biti privučen osobom koja deluje stabilno i samouvereno; neko ko ima potrebu da bude potreban može se zaljubiti u osobu koja deluje ranjivo i kojoj je potrebna podrška. Mnogo je verovatnije da će je privući neko ko deluje pomalo nedostupno, neko čiju pažnju treba osvojiti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
