Kao ljudi, delimo mnoga iskustva. Od rođenja, do smrti, preko fizioloških reakcija koje su nam zajedničke. Istovetna iskustva kroz koja moraš da prođeš samim tim što si ljudsko biće. Sigurno manje univerzalno od smrti ili obavljanja nužde, ali ipak sveprisutno: iskustvo kad sami sebe pravimo ludima.
Nemoguće da ne znaš o čemu pričam. Ono kad sebe ubeđuješ da je nešto onakvo kakvo zapravo nije, kakvo mora biti, kakvo ti je jako bitno da bude. Previdećeš sve što se ne uklapa u tu priču, jer su ti preostale opcije — šta ćeš ako vidiš pravu „istinu”? — još gore. Makar u datom trenutku.
Osvešćivanje obično počinje kao štipanje u nekom dalekom predelu mozga. Lagani nesklad, mrva u čarapi, nakrivljen ram na zidu. S vremenom se slika i ton sve manje poklapaju, ali ti sebe i dalje ubeđuješ da je sve normalno. Govori ti se da su stvari takve i takve, sve ti zvuči logično i razumno, pa šta bi drugo bilo. Nisi ti to dobro razumela, zar mi ne veruješ, ignoriši taj glasić što diže ruku nešto da kaže, lepo se nasmeši, sve je u redu, pa šta ti je. Sve dok ti bukvalno istina ne pukne pred očima (pod uslovom da se to uopšte desi).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
