Scenu kada Samanta curama govori da od Ričarda ne želi roze ružu već njegov lepi roze… – dobro, ne moram da prepričavam celu scenu, nadam se da se sećate – prvi put sam pogledala u dnevnoj sobi, u prisustvu roditelja. U toj istoj sobi je, odmah nakon pominjanja lepog roze muškog polnog organa, nastao onaj mučni tajac od kog je i sirota muva na zidu zanemela, a ja sam se iz petnih žila nadala da ću svakog momenta propasti u zemlju. To se nije baš bukvalno desilo u doba kad su dinosaurusi hodali Zemljom, već malčice kasnije: dok smo se na internet kačili preko dial-up veze, pa serije i filmove gledali na televiziji, po redovnom programu, bože me sačuvaj.
Tada sam išla u srednju školu i o ovoj seriji se govorilo kao o nekakvom fenomenu u kom se o ženskoj seksualnosti priča bez crvenjenja i gledanja u pod. Bila sam u fazonu „ajde super”, iako me se ta tema tada najviše doticala na način da mi je bilo zabavno da prvi put u životu gledam da tako opušteno i neobavezno žene, na televiziji, pričaju o seksu. I to ne samo da pričaju, već ga i upražnjavaju.
Sledeći put kad sam pogledala ovu seriju, prvi put sve epizode, od početka do kraja, bila sam u ranim dvadesetim (dobar dan, ADSL i torenti). Bila sam opčinjena životom koje su vodile Keri, Miranda, Samanta i Šarlot.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
