Zašto imamo poplavu anksioznosti?

Jedna od većih zabluda kojom smo zadojeni jeste da je anksioznost i bilo šta vezano za taj psihički problem, “iracionalni, lebdeći strah, strah od straha” i tome slično.

Anksioznost je prosto osećaj nemira i strepnje u novim situacijama, i normalni je pratilac promene. Ukoliko nikada niste bili na ispitu, logično je da osetite malo treme, straha, anksioznosti. Nema ničeg novog bez anksioznosti.

Klinička anksioznost uopšte nije to, niti je to iracionalni strah, već je u pitanju strah od gubitka identiteta i kontrole nad sopstvenim viđenjem sebe i života.

To nije nikakav lebdeći strah, već ima unutrašnju logiku. To nije strah od toga kako ću proći na ispitu, na poslu, u novoj situaciji, već je strah od toga da li sam vredan kao osoba, da li sam bitan ili nebitan, da li ću biti poništen, i mogu li da nastavim da živim posle toga.

To je slično kao i što su nas ubedili da je socijalna anksioznost intenzivno razmišljanje o tome šta o nama misle drugi. To je netačno. Socijalna anksioznost je, baš suprotno – ona predstavlja teškoću da se stavimo u tuđu poziciju. Umesto toga, mi projektujemo i u druge ljude učitavamo sopstvene strahove.

Klinička anksioznost generalno uopšte nije iracionalna, već je samo nama sa strane nelogična. Sa aspekta psihičkog sistema te osobe vrlo je logična i ima smisla, s tim što ta osoba to ne mora da razume.

Takva vrsta anksioznosti je ugrožavajuća po identitet, predstavlja pretnju po sve ono što smo mi, a održava je osećaj niske vrednosti i večnog dokazivanja.