“Moj um okrenut anksioznošću, ili drugim razlogom, od njegovog pregleda na prazan papir, kao izgubljeno je dete – luta kućom, sedi na poslednjem stepeniku i plače.” Ovako Virdžinija Vulf, na vrlo slikovit način, opisuje svoj doživljaj nemira i unutrašnje strepnje, a koji je verodostojno kasnije, u svom čuvenom romanu pripisala Gospođi Dalovej. Klarisa Dalovej, njena protagonistkinja istoimenog romana, opterećena je večnom anksioznošću, uvek je na ivici bolesti, u sunčano jutro budi se sa osećajem užasa, ogromne nesposobnosti i preplavljujućeg straha. Ono što čini okosnicu njenih mehanizama odbrana je svakako potiskivanje, jer ono što Klarisa Dalovej oseća u sebi i ono što projektuje u spoljašnji svet jesu dve različite stvari. Shodno tom intrapsihičkom konfliktu, ona se oseća veoma anksioznom i ima parališući strah od smrti. Zvuči poznato, zar ne? Koliko nas se usled nekog unutrašnjeg sukoba oseća uznemireno, “na ivici”, zabrinuto, i koliko nas ima takav doživljaj a da ne postoji realan, objektivan razlog tome? Neretko čujem u svom okruženju metaforične epitete kojima ljudi opisuju doživljaj nelagode u smislu “kao da imam jamu u stomaku”, ili “kao da imam neki kamen u grudima koji me golica”, ili pak “kao da me neko baca u vodu, takav mi je doživljaj u telu”. Dakle, svaka osoba doživljava anksioznost do određenog stepena. U stvari, u oblasti psihologije je dokazano da je umereni nivo anksioznosti zapravo koristan i podstiče učenje, rešavanje problema i produktivnost. Međutim, kada anksioznost postane previsoka u odnosu na naše resurse i sposobnosti da se nosimo sa stresorima i promenama u okruženju, znak je da ona postaje preplavljujuća i tada može izazvati jedan od tri odgovora – borba, beg ili zamrzavanje (fight, flight or freeze). Reč anksioznost je izvedena od latinske reči angere što znači gušiti ili zadaviti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
