Gubitak i tuga
Psihologija

Gubitak i žalost: Kako da roditelji nastave dalje?

Tuga za umrlim detetom je večna i neprolazna ali čovek ima neverovatan urođeni kapacitet da uprkos nedaćama nastavi dalje, da iznova stvara i gradi

Gubitak i tuga Ljudi pokušavaju na različite načine da izdrže neizdrživo / Foto Kristina Tripkovic unsplashla
maj 30 2023, 05:00

Podeli

Mada se o traumi, gubitku i žalovanju više nego ikada pre priča i govori, pred ovim gubitkom smo svi ostali nemi. Pitam se šta i kako napisati, da se ljudi kojima se desila tragedija ni na koji način ne osete iznevereno dok čitaju, o nečemu što se rečima teško može iskazati. Svi pričamo o deci i to jeste najvažnije. Deci je potrebno strpljenje odraslih, da im pomognu da se polako vrate svakodnevnim aktivnostima, da pokušaju da im daju odgovore na mnogobrojna pitanja koja u ovom trenutku postavljaju i povrate osećaj da svet, uprkos svemu, može ponovo da bude sigurno i bezbedno mesto. Rekla bih da je roditeljima potrebno to isto. Sa izgubljenim detetom roditelji su izgubili najdragoceniji deo sebe samih. Bez ikakvog pojašnjenja, trauma se jednostavno desila, i ostavila ih beznađu.

U njima se smenjuju različite emocionalne reakcije. Oni su ljuti zbog nepravedne smrti deteta i promenjenih okolnosti života koje obezvređuju ranije negovanu težnju za srećom, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ljutnju prati i ogroman strah koji povremeno može prerasti u paniku u različitim životnim situacijama koje podsećaju na odsustvo deteta – prazna kuća, tišina, noć, svaki novi dan, susret sa detetovim drugaricama i drugovima. U svom bolu, roditelji se osećaju usamljeno i bespomoćno jer niko ne može tu emocionalnu vezu nadomestiti, izgubljeno se ne može vratiti. Taj gubitak kontrole, da njihov život, i još važnije, život njihove dece, nije “u njihovim rukama”, dovodi u pitanje ono najfundamentalnije u ličnosti čoveka. Tu ih sustiže i osećaj krivice da nisu uradili svoj najvažniji zadatak – da zaštite svoje dete. Oni koji imaju još dece mogu osećati krivicu što ne brinu dovoljno o svojoj živoj deci, istovremeno osećajući se bespomoćno da pomognu sebi da im bude bolje. Iako bi morali, oni jednostavno nemaju snage. Ophrvani osećanjima neverice, ljutnje, usamljenosti, bespomoćnosti i krivice, roditelji ne stižu da tuguju. Tuga ih tek čeka. Ona se javlja kao posledica situacije koja je procenjena kao nepovratni gubitak nečeg najvrednijeg u životu. Kada tuga provali u “sistem”, ona ne bira mesto ni vreme, ni oblik ispoljavanja, dovoljno je da blesne jedna slika, jedno sećanje i da suze krenu kao iz odvrnute slavine. Upravo zbog toga, neki ljudi se plaše svoje tuge, najčešće oni u čijim je porodicama bilo prihvatljivije biti ljut nego tužan, jer ljutnja ističe “snagu” ličnosti a tuga “slabost”. Kako je tuga za umrlim detetom večna i neprolazna, emocionalne reakcije tuge su najčešće stabilne u vremenu i postojane do kraja života.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price