Mada se o traumi, gubitku i žalovanju više nego ikada pre priča i govori, pred ovim gubitkom smo svi ostali nemi. Pitam se šta i kako napisati, da se ljudi kojima se desila tragedija ni na koji način ne osete iznevereno dok čitaju, o nečemu što se rečima teško može iskazati. Svi pričamo o deci i to jeste najvažnije. Deci je potrebno strpljenje odraslih, da im pomognu da se polako vrate svakodnevnim aktivnostima, da pokušaju da im daju odgovore na mnogobrojna pitanja koja u ovom trenutku postavljaju i povrate osećaj da svet, uprkos svemu, može ponovo da bude sigurno i bezbedno mesto. Rekla bih da je roditeljima potrebno to isto. Sa izgubljenim detetom roditelji su izgubili najdragoceniji deo sebe samih. Bez ikakvog pojašnjenja, trauma se jednostavno desila, i ostavila ih beznađu.
U njima se smenjuju različite emocionalne reakcije. Oni su ljuti zbog nepravedne smrti deteta i promenjenih okolnosti života koje obezvređuju ranije negovanu težnju za srećom, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ljutnju prati i ogroman strah koji povremeno može prerasti u paniku u različitim životnim situacijama koje podsećaju na odsustvo deteta – prazna kuća, tišina, noć, svaki novi dan, susret sa detetovim drugaricama i drugovima. U svom bolu, roditelji se osećaju usamljeno i bespomoćno jer niko ne može tu emocionalnu vezu nadomestiti, izgubljeno se ne može vratiti. Taj gubitak kontrole, da njihov život, i još važnije, život njihove dece, nije “u njihovim rukama”, dovodi u pitanje ono najfundamentalnije u ličnosti čoveka. Tu ih sustiže i osećaj krivice da nisu uradili svoj najvažniji zadatak – da zaštite svoje dete. Oni koji imaju još dece mogu osećati krivicu što ne brinu dovoljno o svojoj živoj deci, istovremeno osećajući se bespomoćno da pomognu sebi da im bude bolje. Iako bi morali, oni jednostavno nemaju snage. Ophrvani osećanjima neverice, ljutnje, usamljenosti, bespomoćnosti i krivice, roditelji ne stižu da tuguju. Tuga ih tek čeka. Ona se javlja kao posledica situacije koja je procenjena kao nepovratni gubitak nečeg najvrednijeg u životu. Kada tuga provali u “sistem”, ona ne bira mesto ni vreme, ni oblik ispoljavanja, dovoljno je da blesne jedna slika, jedno sećanje i da suze krenu kao iz odvrnute slavine. Upravo zbog toga, neki ljudi se plaše svoje tuge, najčešće oni u čijim je porodicama bilo prihvatljivije biti ljut nego tužan, jer ljutnja ističe “snagu” ličnosti a tuga “slabost”. Kako je tuga za umrlim detetom večna i neprolazna, emocionalne reakcije tuge su najčešće stabilne u vremenu i postojane do kraja života.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
