Pišu dečji psihoanalitičari, Tijana Miladinović, Jasmina Vrbaški, Nataša Đerković Lukač, Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar, svi članovi Psihoanalitičkog društva Srbije
Bacali smo kao deca kamenje u vodu. Pored onoliko velikog odraza prskanja u vidu kapljica, javilo bi se i niz koncentričnih krugova oko mesta na koje je kamen pao. U početku manji, postajali bi sve veći dok ne bi nestali iz vidokruga. To se dogodilo tog turobnog 3. maja u našem Beogradu, našoj Srbiji.
Neverovatno bi bilo da je bilo ko, bar od nas odraslih, ostao imun na ovo dešavanje. Zanemeli smo, potonuli, posramili, naljutili, pokušali da budemo podrška pre svega onim porodicama koje su se suočile sa najvećim i najbolnijim gubitkom – ostali su bez svoje dece. Pokušali smo i da razumemo jedni druge, tražili uzroke, nudili rešenja, počeli da se svađamo. A koncentrični krugovi idu sve dalje i sve su širi. Dece koje više nema. U ovom trenutku u njima je očaj, bes, neverica, obamrlost, gnev, čitav spektar osećanja koji im ne da da dotaknu ono najteže – tugu. Tugovaće, ali kasnije. Sada su izbezumljeni, očajni, obezglavljeni.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
