Moralni imperativ. Te su dve reči prečesto oblikovale američku spoljnu politiku u poslednjih pola veka. Na putu njenog delovanja nalazila se, nalazi se i po svoj prilici će se još neko vreme – dok se ne reše ključna pitanja na Balkanu – nalaziti i Srbija. Šta američka spoljna politika podrazumeva? Ko je sprovodi? Kakva je istorija odnosa dveju zemalja? Kakva je, što je još važnije, istorija odnosa američkih diplomata i srpskih vlasti? I zašto je moguće izvući brojne paralele koje na kraju obično najviše zabole srpsku opoziciju?
Odgovore na sva ova – i mnoga druga – pitanja svojim je tekstom o susretu u februaru 1999. sa Kristoferom Hilom, aktuelnim američkim ambasadorom, započeo istoričar i bivši ambasador naše zemlje u Vašingtonu Milan St. Protić. Protić je pričom o susretu od pre 25 godina, koji se dogodio, da stvar bude zanimljivija, u ambasadi u Ulici kneza Miloša, u kući koja je oduzeta upravo Protićevoj porodici, oslikao samo jedan deo priče o srpsko-američkim odnosima.
Nedeljnik je želeo da čuje više i Protić nas je sproveo kroz hladne hodnike istorijskih lekcija, ali i svojih iskustava sa američkim diplomatama, koji prikazuju svu složenost pozicije u kojoj se devedesetih nalazila srpska opozicija, koliko američki politički skauting može da bude loš, kao i sve prilike koje su propuštene za “big deal”. Za koji je danas, tvrdi Protić, prekasno.
“Jugoslavija je američki izuzetak…”
Istorija diplomatskih odnosa bilo kojih dveju zemalja ne može se analizirati od arbitrarno izabranog događaja koji neko smatra najvažnijim za tu istoriju – tako ni odnosi Srbije i Amerike ne mogu da se mere ni samo Trumanovim jajima, ni samo NATO bombardovanjem, ni samo odnosom prema Kosovu i Metohiji. Ipak, lakše ih je analizirati nego odnos Srbije i nekih drugih velikih sila jer se Amerikanci diplomatijom zvanično nisu ni bavili do Drugog svetskog rata, osim u izuzetnim slučajevima.
Spoljna politika Sjedinjenih Američkih Država dijametralno je suprotna pre i posle Drugog svetskog rata. Poznata je stvar da su Amerikanci pre Drugog svetskog rata vodili svoju izolacionističku politiku i da ih svet nije zanimao. Posle rata su preuzeli primat od Engleza i postali vodeća sila. Pošto nisu imali nikakvo iskustvo u diplomatiji, oni nisu od Engleza nasledili samo dirigentsku palicu, nego i modele ponašanja u međunarodnoj areni. Tedi Ruzvelt je, recimo, bio fasciniran Čerčilom. Tako je i odnos prema Jugoslaviji bio kopiran od Engleza – pošto su oni podržavali Tita i Jugoslaviju kakvu je on zamišljao, ako je on nju ikako i zamišljao, i Amerikanci su odlučili da ga podrže.
Ali Jugoslavija je zanimljiva jer je totalni izuzetak od kompletne američke spoljne politike. Jedino veliko mešanje Sjedinjenih Američkih Država u spoljnu politiku bio je mirovni sporazum u Versaju. Versaj je bio izuzetak jer je Vudro Vilson bio izuzetak – drugačiji od svih američkih predsednika kada je u pitanju spoljnopolitička vizija. Ko je bio jedna od glavnih tema u Versaju? Upravo Jugoslavija.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
