Doručak u Stokholmu je bio poseban ugođaj. Predstava o tome kako legendarni hotel u jednom skandinavskom gradu švedskim stolom prezentuje razumevanje različitosti svih ljudi koji tu dolaze, mekano zveckanje escajga, „night traffic hip hop jazz“ plej-lista i iza stakla gigantski grad. Taj je jutarnji ugođaj bio čak zabavniji od svih marokanskih restorana sa dva stola u izlogu, domaćih švedskih burgera od kojih se dva dana podriguje, italijanskih restorana u kojima se ili rezerviše mesto ili se otima na drskost i šarm, i meksičkih chainova koji na svakom prodajnom mestu imaju drugačiju ponudu. Jedino što je moglo da parira jesu fine dining skrovišta u koja nema upada jer je i rezervacija deo procesa.
Čovek koji stoji na ulazu, objašnjava mi da nema boljeg načina da se razume Skandinavija i njeno shvatanje hrane od tih večeri koje traju satima i protiču obrocima, uz neverovatnu količinu detalja o kojima svi vode računa. Jer proces vode ljudi koji su do detalja proučavali istoriju krda čije meso poslužuju – odakle su došli, kuda su se kretali, šta su jeli, kako su ulovljeni. I svaki segment predigre priča jednu novu priču.
„Delujete zbunjeno, ali mi zaista menjamo meni po godišnjim dobima i svaki put je potrebno da toliko duboko uđemo ne bismo li dobili krajnji proizvod koji želimo. To ti je fine dining.“
Kada je „Paqitov put“ iz ideja i kafanskih razgovora počeo da se konvertuje u realnost i klikove na YouTubeu, na površinu je isplivalo sve ono o čemu je Pavle Branković Paqito pričao i u intervjuu za Nedeljnik i kao deo reportaže objavljene na Velikim pričama. Postoji mnogo frustracija, duboko istorijski ukorenjeno nerazumevanje da hrana ne služi samo da se napuni želudac i neprihvatanje da drugi ljudi hranu posmatraju na drugačiji način.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
