U nesretnom jugoslovenskom ratu najviše je izgubila Srbija

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Da, Miljenko moj, bauk levice na večitoj turneji po Srbiji nije zaobišao ni Žiku Pavlovića. I Žika je naseo – doduše i ja sam nasedao, ne znam ko nije naseo – na mit o levičarima i komunistima kao uzroku svih srpskih zala. Milošević & kompanija – u koju spadaju i mnogi antimiloševićevci – svakako nisu bili ni levičari ni komunisti. Bili su – kako ih je hirurški precizno definisao Koča “Septembar” Popović – bašibozuk, bagra i brabonjci. Koča definisao, ja definiciju preuzeo od Koče i već godinama je besomučno rabim i u fikcijama i u non-fikcijama.

I dalje ostajem pri stavu da je Žika ispravno postupio kad nije ni podržao ni učestvovao u demonstracijama ’96/97. Žika je, naime, znao, ono što i ja znam – a što ti nisi mogao (niti možeš) znati: znao je, naime, Srbiju. A to je vraški teško znati i nama, rođenim i stasalim u Srbiji, nekmoli tebi rođenom i stasalom u Sarajevu, jednoj napetoj, pakosnoj, zluradoj, nasilničkoj, ali neuporedivo poštenijoj i jednostavnijoj sredini. Teško je saznati nešto o Srbiji, društvu koje – kako je to Đinđić maestralno postavio – “ne zna ništa o sebi”, i koje je – i ovo je Đinđić – “od nedostatka pretpostavki za život napravila pretpostavku za život” i koje plebiscitarno odbija da išta sazna o sebi.

Kad konačno malo nešto i saznaš o Srbiji – a za to saznavanje su najbolja učila srpske kafane, srpski filmovi i srpska proza – onda je vraški teško izraziti rečima to što si saznao. Ponešto od svojih saznanja sam s teškom mukom izneo u nekim esejima i novinskim tekstovima, ali kao najviši stepen ličnog poznavanja Srbije smatram prozne slike koje premeštam iz romana u roman, poput slike Srbije kao gumna nasred zemlje Srbije, na kome igraju delije i – sve ga zazivajući – razapinju Hrista na krstu sklepanom od jagnjećih ražnjeva ili slike poderotine na nebu nad Srbijom kroz koju se vidi amalin koji s mukom okreće zupčanike zarđalog mehanizma – pokretača ciklične srpske istorije, koje su Srbi svi svuda večito gladni.