Čitajte “Nikad bolje 2”! Svetislav Basara i Miljenko Jergović nastavljaju kultno dopisivanje na Velikim pričama. Svakog petka, dvojica velikih pisaca i simbola hrvatske i srpske književnosti redovno će pisati jedan drugom
***
Uspeo sam, Miljenko, da između dva naša pisma preko nezvaničnih kanala (i nasamo, što je idealno) pogledam Lordanov „Zlatni rez ’42: Djeca Kozare“. Prosto ne znam odakle da počnem. Možda je najbolje od prijateljskog saveta da što pre odeš u Banjaluku – tu ti je, nadohvat ruke – da pogledaš film i da u Banjaluci prenoćiš (pre nego što zaspiš biće ti jasno zašto). Uveravam te da ono što budeš video nikada ranije nisi video, niti si tako nešto mogao videti, ne samo u jugoslovenskoj i postjugoslovenskoj kinematografiji, nego u svetskim razmerama.
Ne znam da li bi se iko uopšte usudio da snimi film kakav je Lordan snimio. Jasenovačka tematika, naime, takva je da je svaki pristup osim klasičnog, konvencionalnog, samrtno ozbiljnog, prošaranog toplim ljudskim pričama i primerima humanosti, neka vrsta svetogrđa. E, Lordan je na tu mučnu temu primenio filmske poetike i postupke pre „Zlatnog reza“ nezamislive, neprimenjive i nespojive sa tako makabričnom tematikom.
Da mi je, pre nego što sam video „Zlatni rez“, neko rekao da je u jasenovački logorski užas moguće ubaciti fantastične, burleskne, groteskno-komične i operetske scene, a da te scene ne samo da ne štrče iz glavnog narativa i ne devalviraju užas, nego ga sa jedne strane naglašavaju, a sa druge čine lakšim za gledanje – mislio bih da taj bulazni.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
