Život i smrt hipika

Često neke ideje i komentari nas, rođenih tokom pedesetih godina XX veka, nailaze na nipodaštavanje i sarkastične opaske tipa: „Matori hipici, na šišanje! Shvatite da je vaše vreme davno prošlo.“ Mnogi pri tome i ne znaju ko su zapravo bili hipici. Ne mi, jugoslovenski i srpski čupavci – nas je bilo malo i nismo bili autentični. Mi smo bili mahom mezimci svojih roditelja, slušali smo ploče, pravili žurke u svojim udobnim stanovima, spavali u ušuškanim i uredno nameštenim krevetima, manje-više redovno završavali svoje škole i s vremena na vreme eventualno konzumirali haš ili meriš. Izvorna hipi kontrakultura ponikla je u SAD 1960-ih godina.

Zanimljivo je znati kako su hipici kao velika kontrakulturna grupacija gledali na društvo. Kakva je bila njihova životna filozofija, njihov osobeni Weltanschauung i Weltschmerz? Kako su izgledale hipi komune? Koje su bile vrline i mane hipika? I najvažnije: kako su hipici živeli svoje živote? Evo ovako.

Vodeća kontrakultura XX veka

Hipici su za kratko vreme, od jedne malene skupine mladih buntovnika, izrasli u značajnu kontrakulturnu grupu, koja je i svojom ideologijom i aktivnostima ozbiljno poljuljala pozicije establišmenta. Oni nisu zastali na običnom promovisanju svoga kulturnog stila (ličnog i kolektivnog imidža, porodičnog organizovanja i religijskog udruživanja, preferiranja rok muzike i hipi parada, upotrebe droga). Hipi fenomen treba definisati kao kulturni pokret posleratnih bebi-bumera koji se bori protiv društva ogrezlog u konzervativizmu, u cilju stvaranja jednog novog društva koje će svoje odnose zasnivati na Nenasilju i Ljubavi. Hipi pokret propoveda ne samo političku revoluciju već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.

Pokret hipija nerazdvojno je povezan sa muzikom koja predstavlja izraz nezadovoljstva i nade za novu generaciju. Rok muzika u hipi kontekstu promoviše jednu novu ideologiju i nov način života. U suštini, nova generacija željna slobode hoće „da živi umesto da preživljava“, „da voli umesto da toleriše“, „da hoda umesto da trči“, „da otkriva umesto da uči“, objašnjava Žan-Pjer Kartije u knjizi „L’univers des hippies“ (1970). Potraga za slobodom, osim muzike, sledi još jedan put – drogu. Ova dva puta kod hipika često su komplementarna. Tačno je da hipi pokret nije stvorio poseban pravac u muzici, ali je on presudno uticao na nastanak esid roka ili psihodelične muzike. Ta vrsta muzike stvorena je pod uticajem droga, naročito LSD-a; u njoj se pomoću zvuka proizvode halucinogeni efekti („muzika unutrašnjeg putovanja“).

Od sredine šezdesetih godina proteklog veka hipici su bili najmarkantniji predstavnici novog doba i perjanice čuvene „Kalifornijske kontrakulture“. Njihov pokret odbacivao je osnovne poluge na kojima počiva savremeno industrijsko društvo, a posebno se ustremio na American Way of Life. Cilj je bio osvojiti slobodu, a materijalnim vrednostima potrošačkog društva suprotstaviti vrednosti bića. Nauka i tehnika optuživane su za ugrožavanje prirode, pa su ekološke teme zauzimale vidno mesto u hipijevskom „programu“ socijalnih promena. Zbog svoje averzije prema industriji, kao i zbog naklonosti koju su osećali prema prirodi, hipici su prozvani decom cveća (Flower children).

Uletevši u traperice bitnika iz sredine pedesetih i nakačivši ogrlice i narukvice „kiselinskih“ narkomana ranih šezdesetih godina prošloga stoleća, hipici postaju društvena grupa s najvećim publicitetom u Americi. Najpoznatiji boemski kvart bio je Venice u Los Anđelesu, a Golden Gate Park bio je mesto okupljanja najvećeg broja hipika u San Francisku. Njihovo omiljeno sastajalište, Hejt-Ešberi (Haight-Ashbury), postaće hipi epicentar, kolevka jednog novog boemijanizma. Osim toga „kvarta snova“ hipici su obožavali i East Village, ekskluzivno artističko središte grada Njujorka. Ovaj masovni pokret iz Amerike ubrzo kreće u osvajanje sveta.

Međutim, hipi pokret nije ostao do kraja jedinstven. Prilično brzo se podelio na manje delove. Ambivalentnost kontrakulturnih težnji često je dovodila do nejedinstva koje se ispoljavalo u prilično nejasnim razlikama između pobunjeničkog aktivizma i boemstva. Posle raskola u pokretu, izdvojile su se dve karakteristične orijentacije: jedna se može označiti kao utopijska alternativna kultura (droga, misticizam), a druga ulazi u aktivniju politiku. Podele su bile diktirane veličinom samoga pokreta, kome je poklonio simpatije veliki broj tinejdžera, ali i odraslih pristalica.

Čak je unutar samog pokreta bio formiran priličan broj mini-sekti. Više se nikako nije moglo govoriti o jedinstvenom pokretu, iako su neupućeni sve mlade s dugom kosom poistovećivali sa hipicima. Oni su se, međutim, razlikovali, ne samo po odevanju već i prema interesima. Njihove aktivnosti kretale su se od priređivanja zabava uz točenje piva do čitanja poezije, od sedeljki uz pušenje droge do modernih plesova. Svaka od značajnijih mini-grupa (bitnici politički aktivisti, folk-bitnici, pravi hipiji) držala se određenih pravila ponašanja i odevanja. Hipiji, kao uživaoci droga, uglavnom su izbegavali društveno-politički angažman, a sve „filijale“ imale su i nešto zajedničko: optuživanje civilizacije koja zaboravlja čoveka.

Hipi pokret se ubrzano širio geografskim i kulturnim prostranstvima Amerike i Evrope, dajući originalan i prepoznatljiv pečat kontrakulturi. On je radikalnom promenom stavova, ideja, verovanja, ponašanja, preoblikovanja etičkih i estetskih merila i vrednosti preformulisao dotad važeći stil života. Podlogu nove svesti prevratničke omladine predstavljala je orijentalna filozofija i meditativni duh Istoka, suprotan racionalističkoj filozofiji koja leži u osnovi pragmatske kulture Zapada. Zanimljivo je da su metode promene sveta i kulture hipi generacije bile univerzalističke, prevashodno nenasilne i pasivne. Jedna od osnovnih bila je samoisključenje – iz sveta, života, iz sistema vrednosti etabliranog društva. Sloboda koja je shvatana kao sloboda pojedinca od društva, ostvarivana je u okviru hipijevskih komuna (plemena), putem droga, zen budizma, šamanizma i misterija drevnog hrišćanstva. Ova boemska skupina je vlastiti alternativni svet oblikovala kao svet nezavisnih i paralelnih institucija od institucija globalnog društva. Osnovni kriterij društvenih i ljudskih vrednosti kod hipija postaje kvalitet, a ne više kvantitet ljudskog života.

Pod lupom sociologa

Teoretičari kontrakultura različito su se odnosili prema hipicima. Po jednima, predstavljani su kao starosna grupa isključena iz sfera moći i odlučivanja, kod koje se zbog toga razvija opoziciona svest. Po drugima, hipici su bili mladi ljudi koji su napuštali školovanje. Neretko oni su imali tretman amoralnih ličnosti na putu povratka nevinom detinjstvu i romantičnom gnosticizmu, ali i opuštenih transcendentalnih etičara u potrazi za hedonizmom. U periodu od 1965. do 1969. godine preovladavaju negativne predstave o hipijima. Tako većina britanskih listova pripisuje im epitete u stilu: drogirani, promiskuitetni, lenji i prljavi. Hipi kult je tretiran kao slabouman i dekadentan. Sociološki gledano pak hipici su činili jednu generacijsku jedinicu sa posebnom kontrakulturom koja se postavlja naspram normi društva odraslih i tehnokratije kao glavnog neprijatelja.

Po Majku Brejku, hipi kulturu je teško definisati budući da je i sam izraz hippie nedovoljno određen. Ipak, nije sporno da ovu vrstu kulture karakterišu idealizam i utopija, kao i to da je ona zasnovana na uverenju da individualizam i umetnost mogu predstavljati rešenja svih problema. Čitava rok revolucija, naime, počivala je na jednom maglovitom verovanju da umetnost ima moć da promeni svet, a inicijalna snaga revolucije nalazi se unutar glave pojedinca.

Brejk nabraja osnovne karakteristike hipi kulture. One se ogledaju u sledećem:

1) Pasivni otpor, vođen nezadovoljstvom politikom vladajuće garniture, a kompenzovan izvesnim romantizmom koji propoveda veru u konačnu pobedu ljubavi; 2) Pokretljivost, izražena u posebnom zanimanju za putovanja i formiranju osećaja da čovek treba da se pokrene, uz pomoć droge, religije ili samoispitivanja (unutrašnje putovanje sa imperativom: „Moraš pratiti reku u sebi do njenog izvora“); 3) Odricanje. Hipici su se zalagali za viša duhovna zadovoljstva, a siromaštvo su dobrovoljno prihvatali; 4) Ekspresivnost. Više su poštovali kreativna nego unosna zanimanja. Time su ujedno iskazivali otvoren protest protiv materijalizma; 5) Subjektivnost. Ona je bila izražavana tako što je ličnost činila otvorenijom prema iskustvima stečenim posredstvom droga, religioznih, mističnih i magičnih objašnjenja („Živi danas, a sutra – nije važno“); 6) Individualizam, izražen u verovanju devizama „Radi svoju stvar“ i „Sloboda je u tvojoj glavi“.

Što se tiče spontanog zajedništva u ovoj kulturi, ono predstavlja ekstremnu varijantu američkog individualizma. Hipi individualizam, naime, delom je ukorenjen u istom tlu iz kojeg su iznikli američki ustav i brojni mitovi o slobodnom preduzetništvu. Hipici su, zaključuje Stjuart Hol, samo jedan drugi, pustolovniji izdanak istog tajnog ideala američkog sna o nevinosti: o slobodnom i samom čoveku pod otvorenim nebom. Zbog toga se ispod njihove duge kose, đinđuva i ogrlica može prepoznati „jedna mutantska varijanta čiste američke vrste“.

Hol se posebno interesovao za motive snažne identifikacije hipika sa egzotičnom kulturom, odećom i duhom američkih Indijanaca. Linija povezivanja ovih kultura leži u činjenici što Indijanci simbolizuju primitivni opstanak na kontinentu obilja i tehnološkog znanja. Pončo, ogrlice, trake za glavu i mokasine su glavne odlike hipi kostima, a preko njih mladi buntovnici žele da se identifikuju sa neprivilegovanom i eksploatisanom društvenom grupom. Odatle potiče prihvatanje indijanske kulture u hipi društvu. Međutim, povlačenje iz aktivnog u pasivni oblik života nije naličilo samo indijanskoj praksi. Ono je ništa manje dolazilo iz zanimanja za mnogo mističnije kulture, filozofije i umetnosti naroda sa Orijenta (svete knjige istočnih religija, erotske knjige, figure Bude i Karme, muzika Ravija Šankara, instrument sitar). Tu se nedvosmisleno radilo o identifikaciji sa Istokom, što je činilo osnovu eklektičkog orijentalizma hipi života, uz povratak kontemplaciji i mističnom iskustvu.

Ljubav i „moć cveća“ (Flower power) predstavljaju centralne motive hipi filozofije. Ljubav je složena afirmacija i odnosi se ne samo na seks već i na iskazivanje nežnosti prema drugima i prema celom čovečanstvu. Ljubav je zapravo posebna vrsta moći koju simboliše cvet. Cvet označava lepotu i asocira na nešto prirodno, divlje i primitivno, pastoralno, utopijsko i arkadijsko. Moć vlasti hipici žele da omekšaju pobunom cveća. Britanski sociolog Pol Vilis traga za rešenjem glavnog hipi paradoksa, a ovaj se kreće oko pitanja: kako se pojam nečeg višeg može održati ako se nikada ne može ostvariti? Hipi rešenje javilo se u obliku igranja jedne neprekidne i simbolične igre. Može se reći da je deviza ove virtuelne igre „radi svoju stvar – sada“ istovremeno i nalog koji poriče istoričnost i uzročnost ljudskog društva. Večito „sada“ ističe važnost subjektivnog iskustva, oslobađanje od naslaga prošlosti koja može sputati veru u nešto više.

Život hipija

Hipi kultura postavljena u teorijsko-naučni diskurs ostavlja utisak nekakvog intelektualnog pokreta, iako ona to u stvari nije. Bilo bi nepravedno ovaj pokret ne smestiti tamo gde on stvarno pripada, a to nije ni teorija, ni biblioteka, ni akademski klub. Hippie, utopijska društvena zajednica, život u komunama i starim građanskim kvartovima, život buntovnika „bez krova i zaklona“, u naročitim porodičnim zadrugama, bitisanje izvan vreve urbanih centara, industrije i tehnike. Hippie, to su proslave, parade i hepeninzi, veliki skupovi, rok koncerti, Vudstok i Ostrvo Vajt. U oblačenju su postojale neobavezne težnje ka uniformnosti (džins, delovi vojničkih uniformi sa mnoštvom ličnih, unikatnih detalja, haljine i košulje cvetnih dezena, raznorazni bedževi i perle).

Život hipija je ništa manje psihodelično iskustvo i misticizam, seks i zen. Zato bi bilo pristojno da se spustimo do mesta na kojima su hipici stvarno obitavali, da sagledamo njihova iskustva, namere i očekivanja i ušetamo u njihove snove koje nisu stigli da dosanjaju. Videćemo da su i oni bili ljudi od krvi i mesa, samo neobičniji i manje shvaćeni od ostalih. Hipi kontrakultura je u stvari jedna kultura. Shvatajući je kao kulturu, otvaramo mogućnost da sociološki zakoračimo u nju. Ljudi od pera, znanja i nauke su tu da razumeju i objasne te više duhovne ciljeve postulirane kod hipija. Ne zato što oni sami to ne bi mogli bolje, naprotiv, već stoga što bi to bilo protivno njihovom životnom stavu i njihovoj čovečanskoj misiji. Jednostavno, oni bi taj podvig smatrali praznim kabinetskim nagvaždanjem i uzaludnom racionalizacijom nečega što u osnovi nije racionalno bez ostatka.

Realno je očekivati da posle svega zavirimo u običan, profani život hipika, ali sada etnografski deskriptivno, taksativno, u hodu, bez lažnog moralisanja, patvorenog estetizovanja i mistifikacije. Taj način bi jednostavno odgovarao hipi stilu, a njega ne bi mogao da primeni i sledi onaj ko bar u jednom delu svoga bića nije hippie. Kristijana Sen-Žan-Polen je kontrakulturni fenomen hipija proučavala kao istoričar i sociolog-analitičar, čime je stekla reputaciju priznatog stručnjaka u toj oblasti. To je potvrdila u knjizi pod naslovom „Kontrakultura“, prvi put publikovanoj u Francuskoj 1997. godine. U njoj je obradila američko kontrakulturno iskustvo, sa vremenske distance koja omogućava nepristrasnost i potrebnu kritičnost, dovoljnu da se odbace neke uobičajene zablude o idili šezdesetih i ranih sedamdesetih.

Hipi identitet

Identitet hipika proizašao je iz načina njihovog života kojim ideje o radu i ličnoj odgovornosti ustupaju mesto hedonizmu, novom stavu prema porodici, moralu i religiji. Ti mladi ljudi, poznati po tome što su nosili duge kose i farmerice, a ne odela i kravate, nisu težili unutrašnjim promenama američkog društva. Oni su prema tom društvu ispoljavali otvoreni prezir i odbacivali ga sa željom ne da ga poprave već da ga unište.

Spoljni izgled hipika bio je prepoznatljiv po upadljivom i ekspresivnom stilu koji je sadržao mističnost neshvatljivu slučajnom posmatraču. Centralni izraz njihovog identiteta bila je duga kosa. Njome su iskazivali stav prema konvencionalnom društvu. Kosa je simbolisala njihovu slobodu i predstavljala povratak prirodi. Njome su hipici takođe izražavali srodnost i saglasnost sa neprivilegovanim grupama. Prema tome, duga kosa nije bila običan hir ili ćeif, već pre svega stvar njihovog kulturnog izbora. Ona je bila izraz protesta i oznaka pripadnosti jednoj zajednici. (Kratka kosa je, po njima, bila oznaka građanskog mentaliteta, dokaz rada za vojsku ili FBI!) Kako za devojke tako i za mladiće, duga kosa simbolisala je i njihovu političku borbu na strani naroda „trećeg sveta“.

Odeća je bila još jedan izražajni deo arsenala hipi stila. Stil odevanja svodi se s jedne strane na farmerke, a s druge na živopisnu odeću. I jednim i drugim oni su iskazivali odbacivanje konvencionalnosti. Farmerke su višestruko pogodne: podsećaju na kauboje i prostranstva američkog Zapada, a istovremeno su veoma praktične za skitački i boemski način života koji oni vode. To znači da farmerke nisu običan odevni predmet – one odražavaju suštinske demokratske vrednosti, brišu razlike u društvenom položaju, negiraju značaj hijerarhije i autoriteta. Osim toga, one ukidaju i rodne razlike, jer relativizuju distancu između devojčica i dečaka, vraćajući ih u svet detinjstva u kome te fizičke/polne razlike i nisu bitne.

Nošenje džinsa predstavljalo je znak slobode jer je to bila uniseks odeća, neformalna, besklasna, podesna za grad i selo. Kuriozitet je da su hipici skupocene delove odeće gužvali i prljali da bi odmah odbacili njihovo klasno obeležje. Pored pohabanih farmerki, omiljeni su im bili jeftini materijali i košulje sa cvetnim dezenima. Ostala odeća, inače, bila je veoma originalna, uglavnom od lakih tkanina i namerno široka kako bi se telu omogućilo lako kretanje. I žene i muškarci rado nose živopisne tunike, dugačke bele haljine, kožne sandale i raznorazne ukrase. Nakiti i ukrasi kod hipika gube karakter dragocenosti. Nose ih bez razlike oba pola, a po izgledu nakit se približava narodnoj umetnosti. Jeftin je i pravljen od prirodnih materijala, pečene zemlje, vune, pletenih tkanina ili nedragocenih metala; namerno je neobičan, a ponekad i sasvim čudan, kao što su pileće kosti na grudima Dženis Džoplin.

Kao što je izgled odavao biće i karakter hipika, tako su i stanovi u kojima su boravili izražavali njihov identitet. Sobe su bile neuredne i prenatrpane stvarima, ali vrlo lične, intimne i „haotično smislene“, kako ih je video britanski sociolog Pol Vilis. U hipi „gajbama“ najčešće su se mogli naći hleb, tegle sa džemom, neoprane šolje, kese sa šećerom, čajnici. Od ostalih rekvizita tu su obavezne ploče, plakati psihodeličnih boja, razbacana odeća, dušeci na podu, andergraund štampa. Zanimljiva je bila gomila žica, pojačala i zvučnika, kao i hi-fi uređaja. Taj materijal je bio neizbežan jer u kontrakulturi muzika igra veoma značajnu ulogu. A ipak, on se nije slagao sa crash-pads, sobama i prenatrpanim stanovima, kojima su oni ispoljavali ljudsku toplinu, želju za lišavanjem i pokazivanjem bliskosti sa onima koji su lišeni svega.

Ishrana hipika bila je tesno povezana sa njihovim zdravstvenim problemima. Vrlo često se bazirala na biskvitima, medu, gaziranim pićima i puteru od kikirikija, kao i na proizvodima brze hrane. Zapaženo je bilo skoro potpuno odsustvo svežih proizvoda, ako se tu ne uračuna povrće i piletina. Hipici su konzumirali hranu lošeg kvaliteta, bez dovoljno proteina i vitamina, a uz to potpuno jednoličnu (povrće, smeđi pirinač, pileća krilca i ćureći vratovi). Oni su za to uvek imali izgovor i opravdanje: suština nije u hrani. Droga im je inače uzimala apetit i zato njihova mršava i iznurena tela postaju estetski ideal. Sasvim je normalno što su hipici bolovali od bolesti karakterističnih za ljude sa lošom ishranom. Usled načina života i uživanja droge bili su podložni infekcijama gornjih disajnih organa: kijavici, angini, hroničnoj upali bronhija.

Te bolesti su se često komplikovale i razvijale u tuberkulozu, i ponekad su imale smrtni ishod. Upala jetre je bila često oboljenje hipika prouzrokovano uzimanjem narkotika, a imali su i razne probleme sa varenjem i stolicom, trovanjem hranom i dizenterijom bakteriološkog porekla. Njihov način života i odsustvo higijene uzrokovali su razne bolesti kože i venerične bolesti, od kojih najčešće gonoreju. Istraživanja su pokazala da je oko 20% hipika imalo psihičke tegobe i patilo od duševnih bolesti.

Hipi kultura bila je osobena gotovo u svakom segmentu. Posebnu specifičnost i stilsku prirodu ove kulture pokazivali su jezik i oblik konverzacije. Razgovor je bio centralna aktivnost. Niko nije imao strpljenja za predvidljive i dosadne teme, kao ni za konvencionalne, strejt, direktne viceve. Bitni su obrti, stil, iznenađenje – način na koji su stvari rečene. Komunikacija u svakodnevnom životu hipika na taj način postala je vrsta andergraund umetnosti.

Poseban slučaj predstavljaju odnosi hipija prema religijskim zajednicama. Poznata je strogost religijskih zajednica u pogledu poštovanja propisa. Podsticajna sredstva, pa među njima alkohol i droga (u ekstremnim slučajevima čak i duvan) skoro uvek su zabranjeni, a propoveda se i seksualna apstinencija. Hipici koji su nekad odbijali ograničenja disciplinuju se putem religije.

Neki od njih drogu zamenjuju verom, smatrajući da se do stvarnosti višeg nivoa ne može doći posredstvom nekog prirodnog ili hemijskog proizvoda, već isključivo razvojem sopstvene ličnosti. Međutim, ima čudnih mešavina u njihovom religijskom životu i takvih kompilacija gde se susreću hrišćanstvo, istočne religije, neomarksizam, narodna verovanja, naivna mitologija, razne paganske svetkovine i povorke koje su katkad na parodičan način zasnovane na religiji. U svom „religioznom iskustvu“ hipici su kombinovali razne oblike budizma i hinduizma, a još veći uticaj na njih ostvario je tibetanski tantrizam. Međutim, ove religije privlače ih više svojom živopisnošću nego suštinom.

Kontrakultura i hipi pokret sudbinski su vezani za muziku. Muzički ukus hipika nije bio jednostran ni uzgredan. U svakom slučaju nije bio komercijalno determinisan. Obožavali su tzv. progresivnu ili andergraund muziku koja nije bila široko prihvaćena i popularna. Naročito su voleli da slušaju albume sa dugim muzičkim numerama. Hipici su, za razliku od bajkera koji su slušali muziku koja ih doslovno pokreće, bili orijentisani na muziku koja ne podstiče na pokret. Muziku su doživljavali kao drugo čulno iskustvo, koje može da se pojača upotrebom droga.

Prema hipicima, „strejtaši“ ne mogu adekvatno da dožive prog rok, jer nemaju iskustvo proširene svesti do koga dovodi korišćenje droga. Značajnu muzičku prekretnicu za hipike je predstavljala pojava albuma Bitlsa „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (1967), po novom konceptu halucinatornog i apokaliptičnog imidža (tonalno i vizuelno). U velika imena zvuka Zapadne obale oni su ubrajali bendove Grateful Dead, Country Joe & The Fish, Jefferson Airplane, The Doors, The Byrds i Iron Butterfly. Obožavali su Frenka Zapu, za koga su govorili da vlada čitavom andergraund scenom, a grupa Pink Floyd po njima je bila nosilac engleske tradicije esid muzike. Hipici su takođe uvažavali bendove kao što su Led Zeppelin, Canned Heat, The Velvet Underground, a naročito majstore bluza i roka: Džimija Hendriksa i Džona Mejla.

Kultura droge

Kod hipika je, prema već rečenom, postojala realna dijalektika muzike i droge. Nije slučajno New Age bio nazivan kulturom droge. Veliki broj droga nalazio se na „meniju“ hipika, od običnih opijata do snažnih halucinogena tipa LSD 25, MDA i STP. Za razne vrste droga postojao je čitav niz opšteprihvaćenih naziva: trava, haš, šit, avgan, marokanac (kanabis), esid (LSD). Već tada je na Zapadu bilo uobičajeno pušenje hašiša, koji se pravi od smole, i naročito marihuane (u žargonu „trava“, „vutra“, „ganja“ ili „meri džejn“), koja predstavlja proizvod na bazi kanabisa. Ne treba zaboraviti da su se proizvodi kulture Zapada brzo širili i na tlo Evrope, u čemu droga nije izuzetak. Poznato je da halucinogene supstance izoštravaju neka čula, a posebno čulo ukusa, mirisa i dodira, stvarajući sinestetičku lavinu čulnih utisaka.

Deo svojih psihodeličnih iskustava Oldos Haksli upečatljivo je preneo u nekim knjigama, posebno u poznatoj „The Doors of Perception“. Pod dejstvom meskalina, on piše o sopstvenom doživljaju „laganog plesa pozlaćenih svetiljki“ i „malim kuglama koje se pojavljuju i nestaju bez zvuka“. Dejstvo meskalina njega takođe podseća na „nebesku fazu šizofrenije“. Čuveni „prethodnik kontrakulture“, kako su ga nazivali, umro je 1963. godine, na pragu naglog širenja psihodeličnog pokreta, čijem je nastajanju istinski doprineo. U hipi kulturi drogama se, inače, pridavalo sveto mesto. Oko oblika uzimanja droga razvio se čitav ritual. Ritualna praksa vezana za drogu odnosila se na rituale pušenja, smišljanje viših nivoa uzimanja droge, uticaj droga na poimanje muzike, jačanje mističkih osećanja koja su ponekad doživljena na tripu.

Čitav život hipika bio je osmišljen nizom različitih svetkovina – zabava, parada i hepeninga. Priredbe kontrakulture uopšte imaju značajnu društvenu ulogu, a u tome element igre ima prvorazredan značaj. Kroz igru hipici u okviru hipi plemena grupno ili pojedinačno izražavaju svoju inventivnost, imaginaciju i kreativnost.

Njihove zabave razlikuju se od kolektivnih zabava uređenih (straight) građanskih društava u nesputanoj slobodi i stvaralačkom činu, jer se ne vezuju ni za kakve važne datume (Božić ili Uskrs), niti imaju stroga pravila i propise koji se moraju poštovati. Učesnici u masi jednostavno snaže svoj grupni identitet i time zadovoljavaju određene socijalne, kulturne i psihičke potrebe. Svetkovina na neki način predstavlja esenciju hipi života. Ona je pre svega spektakl kojim su njeni učesnici jednostavno opčinjeni. Oni inače vole da padaju u trans, da glume, da fizički učestvuju i da se prerušavaju i da se, kao u pozorištu, unose u zamišljene ličnosti i prenose u svet iluzija.

Ne treba smetnuti s uma, međutim, da sva mladalačka i utopijska sanjarenja o potpunoj slobodi (pogotovu ako su podgrejana narkoticima) mogu da se uruše usled nemogućnosti da u potpunosti kontrolišu nasilje koje se nalazi skriveno u biti svake kulture. Zanimljivo je da u tim paradama i skupovima nema nikakve prisile i da je mnogo prostora ostavljeno za improvizaciju i spontano ponašanje. Svakome je dopušteno da iskaže individualnost. Madam Sen-Žan-Polen piše:

„Pojedinac može da u njima učestvuje kako on hoće, pevanjem, igrom, ili nekim drugim oblikom izražavanja. Svako se ponaša po svojoj volji, i parade i hepeninzi predstavljaju, u stvari, prostore potpune slobode, mesta iz mašte, raj u kome se cveće, muzika i tamjan mešaju sa veštačkim zadovoljstvima.“

Poznata je stvar da je vreme hipija iznedrilo poznate slogane „Seks, droga i rokenrol“ i „Vodimo ljubav, a ne rat“, kojima su mladi šezdesetih pružali otpor prema ratu, a pre svega onom u Vijetnamu. Hipiji generalno žele da čoveku povrate prirodnost koju je ovaj izgubio u industrijskom i postvarenom društvu, da pokažu kako u svakom odraslom čoveku čuči dete koje voli da sanja, mašta, glumi, koje voli da igra i da se igra (homo ludens). Savremeni čovek zaboravlja da, osim pameti i tela, poseduje emocije i duh. On previđa da, sem carstva nužnosti, postoji i nepregledno carstvo slobode.

Osim acid parties, to jest kolektivnih uživanja droge uz muziku, hipi kulturu čine i druge stvari: kriminal i satanistički obredi, promena imena shvaćena kao novo rođenje ili novo krštenje, iskazivanje ljubavi prema domaćim životinjama (prvenstveno mačkama), pokret homoseksualaca. U život hipika ušetavaju i loši momci, poput ozloglašene grupe Hell’s Angels, a prate ih i mnogi drugi poroci. Iz hipi kulta vredi svakako istaći seksualnu revoluciju u okviru koje seksualni život dobija javni, kolektivni karakter. Tu je nagost prestala da bude tabu, a pojam intimnosti je u potpunosti izgubio smisao. Na drugoj strani porodica je u njihovoj kulturi dovedena u pitanje. Paradoksalno je da oni koji sebe prikazuju zaštitnicima prirode i života u stvari ne prihvataju porodicu i rađanje dece. Doduše, imaju neku svoju viziju familijarnog života u okviru plemena, ali bez ikakvih građanskih obaveza. Time se oni svesno opredeljuju za prolaznost. Na kraju je ispalo da je i sam pokret bio prolazan i da se ugušio u sopstvenim protivrečnostima.

Ne mogu se poreći elementi hipi kulture koji su dali doprinos unapređivanju kulturnog života savremenosti. Oni su doprineli definitivnom slamanju kulturnog konzervativizma, materijalizma, slepog racionalizma i bezidejnosti straight kulture. Osim unošenja spiritualnog i imaginarnog, hipici su potpuno obesmislili suvi pragmatizam američke kulture.

Takođe, učinili su i sasvim konkretne i vrlo korisne stvari koje se tiču funkcionisanja socijalnog života lokalne zajednice. Komune su predstavljale iskreni pokušaj organizovanja alternativnog načina života.

Zanimanje za ekologiju uticalo je na pojavljivanje prodavnica sa čistom hranom, preventivne medicine, politike nezagađivanja okoline i organizovanog farmerstva. Potreba za organizovanjem alternativnih pravnih i socijalnih službi dovela je do rađanja jednog novog interesa u komunalnoj politici. U tom smislu oni su mogli predstavljati uzor lokalnim političarima i lažnim čistuncima koji su ih, sa jedne malograđanske distance, smatrali lenjim i prljavim.

Hipi kulturu nije slučajno pratila moralna panika, naročito u vezi sa seksualnim razvratom koji joj se pripisivao. Zato su uvek postojale opasnosti od nekritičkog prihvatanja predstava proizišlih iz novinskih izveštaja kao dela moralne panike, koje ovu kulturu i rokenrol proglašavaju za pojave koje mlade vode u promiskuitet i devijantno ponašanje.

Međutim, valja priznati da je mnogo toga u životu i ponašanju hipika bilo istinski loše i nezdravo. Njihovi nastupi su često bili grubi i divljački, a neki maniri (krađa i sitne prevare), iako nekad simpatični, nikako nisu mogli biti opravdani. Ni njihovo stvaralaštvo nije bilo lišeno elemenata pornografske groteske i jezivog sadomazohizma, koji su se prepoznavali u njihovoj umetnosti, teatru i andergraund štampi. Celokupna hipi kontrakultura zapravo je vrvela od brojnih protivrečnosti. Brejk o tome otvoreno piše: „Hipiji su tvrdili da ih materijalne vrednosti ne zanimaju, ali su ipak prihvatili socijalnu pomoć koje ne bi bilo da nema materijalnog viška; prezirali su tehnologiju, ali su ipak slušali stereo uređaje i uživali u lajtšouima. Smatrali su da je sloboda individualni element, ali su ipak dopustili da ih kontroliše jedna moćna država.“ Nepobitno je da su kontrakulture, svojim opozicionim sadržajima i akcijama, ogolile i oglasile neuspeh dominantne kulture. One su takođe razotkrile njeno otuđenje od vrednosti i ciljeva tzv. ispravnog društva. Međutim, istovremeno su sadržavale po sebe jedno negativno dejstvo. Nesvesno su služile sistemu time što su javno otkrivale svoje inovacije. Kontrakulture (pa i ova o kojoj je reč) na taj način odrađivale su posao za lidere i magnate dominantne kulture. Njihovi poduhvati su bili svojevrsna pilot-istraživanja tržišta, čiji su rezultati bili prisvajani i reinterpretirani od ljudi iz garniture na vlasti.

Sumrak hipi pokreta

Brzi sumrak hipi pokreta, koji je usledio nakon izuzetnog poleta, dogodio se zahvaljujući konkretnim problemima nastalim iz potpune slobode ponašanja. Problemi su se ispoljili u vidu teškoća u svakodnevnom životu koje hipici nisu mogli savladati. Rešenja tih problema, jednostavno, nalazila su se izvan sveta u kojem su oni bitisali, izvan zamišljenog i virtuelnog. Kristijana Sen-Žan-Polen piše: „Jedva da nekoliko meseci razdvaja procvat ovog utopijskog nihilističkog iskustva od njegovog utonuća u ružnu stvarnost. Opčinjena sama sobom, ‘deca cveća’ nisu primetila kako se njihov idilični lik postepeno pretvarao u dugokosu spodobu sa licem koje se krevelji.“ Nevolja postaje još veća kada se zna da je i kod samih hipija dolazilo do velikih promena i razmimoilaženja u shvatanjima povodom nekih važnih pitanja (recimo, o vrednosti droge). U tom kontekstu, kod hipija se mogu naći „više vlastitih Ja“. Na taj način autentični stavovi hipija dolaze u koliziju sa samima sobom.

Što se hipija tiče, njihov kraj bio je neminovan jer celodnevno slobodno vreme koje su oni često traćili, eventualno bi se moglo razviti samo u okviru ekonomije sa dovoljnim viškom vrednosti i sa potpunom zaposlenošću. Sa početkom promena ove ekonomske situacije, dolazilo je do nestabilnosti i u okviru pokreta Flower Power. Deca cveća nestala su i umrla u pustinji nezaposlenosti i ekonomske krize. I događaji na planu muzike, koja predstavlja integralni deo hipi kontrakulture, nagovestili su tužan početak kraja. Bitlsi su se razišli 1969. godine, čime je jedna era u istoriji roka bila privedena kraju. Iste godine održan je legendarni festival Woodstock, kao „labudova pesma“, ako ne čitave hipi kulture, a ono jedne rok generacije. Sve to nije bio totalni sumrak rok kulture, koja će se, zahvaljujući svojoj vitalnosti, sa raznim modifikacijama i transformacijama održati do danas. Biće još dobre muzike i velikih festivala (Concert for Bangladesh, 1971; Live Aid, 1985; Moscow Music Peace Festival, 1989), ali u svakom slučaju, jedna faza u životu rok kulture sa nestankom hipija definitivno je okončana. Teško je poverovati da će se pokret sličnog profila i takvog obima ikad više ponoviti.

Silaskom hipija sa kulturne scene nije nestala i čitava rok kultura. Naprotiv, posle ove kontrakulturne oluje, kratke ali snažne, ništa više nije bilo isto. Ostali su neizbrisivi tragovi koji će kanalisati kretanje kulture mladih u neslućenim pravcima. Novi alternativni kulturni stilovi i pokreti biće dovoljno snažni da više ne dozvole nikakva kretanja unatrag. Hipi pokret insistirao je na kvalitetu ljudskog življenja i razumljivo je što nije bio dugotrajan. Međutim, on nije imao efekat letnjeg pljuska, kako bi neki želeli da ga predstave. Dejstvo hipi kulture bilo je dalekosežno u odnosu na njeno fizičko trajanje. Ijan Makdonald podseća da se tokom druge polovine osamdesetih nova generacija, umorna od mehaničkih proizvoda tadašnje pop muzike, navukla na maštovitu muziku šezdesetih, podigavši do kultnog statusa vodeće grupe zlatnog doba rokenrola. Vraćanje duhu šezdesetih pratilo je podržavanje nekih ideala povezanih s tim vremenom. Nove generacije poletno su prigrlile muziku esid haus, sa svojom psihodeličnom modom, rejv-žurkama na kojima je oživeo LSD i raznovrsnim semplovima soul klasika šezdesetih. Bio je to režim izmenjenih raspoloženja koji je teško izlazio iz mode zbog sveprisutnog uticaja droga (pre svega ekstazija) koje pojačavaju percepciju čula.

Hipi kultura neprimetno i tiho uvukla se u naše svakidašnje navike, promenila običaje, ponašanja i jezik. Ona je latentno prisutna u životima mladih u savremenosti, takozvanih milenijalaca orijentisanih na tehnologiju, lične računare, internet i pametne telefone. Oni ne slute da je njihovo ponašanje u velikoj meri determinisano slobodnim i opuštenim načinom življenja bebi-bum generacije, njihovih hipi prethodnika iz minulog veka. Savremene generacije mladih ne shvataju da su hipici kulturi doneli nešto impresivno, a to je ideja o slobodi. Neki od njih možda nisu ni čuli za pesnika i rok muzičara Džima Morisona, koji je izrekao nešto što mladi svih epoha prirodno nose u sebi: „Spoljašnja sloboda je način da se postigne unutrašnja sloboda.“ Teško je zamisliti da bi neko danas imao nešto protiv ove genijalne hipi parole.