Pogled na šumu (deo prvi): U Zemlji Flaneri O’Konor

Kada sam prvi put čitala Flaneri O’Konor, žestoko sam reagovala. Nasumično sam iščitavala Nortonovu antologiju kratkih priča kada sam naišla na njeno ime. “Flaneri” je zvučalo neobično, nije aludiralo na rod niti na zemlju. Zbog njenog prezimena pomislila sam da bi autorka mogla biti Irkinja. Uplovila sam u priču i zbirku “A Good Man is Hard to Find” (“Teško je naći dobrog čoveka”, u prevodu Vladimira Arsenijevića) bez apsolutno ikakvih očekivanja. I pružila mi je sve što sam želela i očekivala od jedne priče. Privukla me je već prvom rečenicom. Niko od likova nije bio dopadljiv osim, paradoksalno, najvećeg negativca u priči, bake. Likovi su izgledali bizarno i izgovarali su odvratne stvari koje su zvučale smešno. Svaka rečenica me je zabavljala. Onda se pojavio Neprilagođeni i ubio čitavu porodicu, počevši od dece. Nastavljala sam da čitam, uverena da je ovo bila neka vrsta književnog trika. Ali kada sam shvatila da je ovo zapravo kraj priče, pobesnela sam i bacila knjigu na drugi kraj sobe. Ova spisateljica, koju sam zamišljala kao muškarca najpre zbog besramne upotrebe nasilja i humora, prevarila me je mešavinom ta dva.

Ta zbirka ležala je zgužvana ispod radijatora u mojoj sobi čitava tri dana. Bila sam toliko ljuta na autorku da nisam želela da je pipnem. U međuvremenu pak nisam mogla da priču izbacim iz glave. Naposletku, doživela sam otkrovenje da mi se priča zapravo dopala i da želim da pročitam još. Podigla sam je s poda, uzela u ruke i progutala “Everything that Rises Must Converge” (“Sve što raste mora se sastati”). U drugoj zbirci pronašla sam “Parker’s Back” (“Parkerova leđa”), što je i dalje moja omiljena priča. A potom sam pročitala sve drugo čega sam se domogla.