Nisam shvatala šta je religija do trenutka kada sam krenula u peti razred u Arizoni, 1992. godine. Svi u mom odeljenju bili su vernici, sem mene. Stalno sam zapitkivala svoje prijatelje šta su oni, polako shvatajući da su to sve varijante hrišćanstva: bili su mormoni, katolici, baptisti, evanđelisti, Jehovini svedoci i Bog zna šta sve još. Sećam se da mi je devojčica po imenu Selest rekla da je “hrišćanka” i da ide u “hrišćansku crkvu”, ali nisam joj nimalo verovala: bila sam ubeđena da ona jednostavno mora da pripada nekoj potkategoriji. Kada sam svoju drugaricu Megi pitala kojoj religiji pripada, kazala je da su njeni roditelji i ona “aseisti” (“aciest”). Nakon što sam tog dana došla kući, pitala sam roditelje šta su to “aseisti”, i odbijala da prihvatim da “atesti” i “ateizam” nisu nikakva religija, jer je Megi zvučala tako ubedljivo.
Odgajana sam bez religije u Jugoslaviji. Religija nije bila zabranjena, ali nije bila ohrabrivana i gledana je popreko; postojala je jasna razlika između crkve i države. Umesto Božića, slavili smo Novu godinu. “Santa Claus”, kojeg smo na makedonskom i u drugim slovenskim jezicima koji su imali političku zaleđinu socijalizma, zvali “Deda Mraz”, dolazio je u novogodišnjoj noći.
Zato sam bila zatečena kada su me moji američki drugari u školi pitali kako se na makedonskom kaže Božić (“Christmas”). Rekla sam da ne znam. “Ne znaš kako se kaže Božić na makedonskom?!”, izbečili su se na mene. Morala sam da pronađem neki brz odgovor koji će popraviti utisak da sam čudna. “I mi kažemo Krismas”, slagala sam, kotrljajući “r” i izgovarajući reč slovenskim naglaskom. “O, okej!”, zacvrkutali su, zadovoljni odgovorom.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
