Možda je, zbog onoga što će biti napisano niže, važno reći: ja nisam nikad.
Svi drugi, ili maltene svi, jesu, već u šestom osnovne. Bila je ta neka nedovršena kuća pored škole u kojoj smo se skupljali kad bismo gubili časove – a gubili bismo ih krajnje namerno, da ih nikada ne nađemo – i onda je neko doneo travu u kutiji šibica, pa se zavrteo prvi džoint, smotan baš nevešto.
Znam i ko je taj neko, ali neću imenovati imena: i on i neki od tih koji jesu – ja stvarno ne bih, hvala – danas su vrlo uspešni, imaju super porodice i sjajne poslove; to što su u pubertetu, adolescenciji i ranoj sredovečnosti malo dunuli nije ih odvelo na stranputicu, niti su sa iglom u veni skončali u nekom jarku.
Eh, što nisam. Gadio mi se miris, i dalje mi pripadne muka od njega, kad se i zadesim među takvima, lepo zamolim da izađu na terasu, ukoliko je dostupna, ili na otvoreni prozor, toga uvek ima; ništa što se inhalira nikada nije moglo u moja nejaka pluća, pa sam, eto, ostao bez iskustva koje su imali skoro svi moji vršnjaci, cela Jamajka i poneki američki predsednik.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
