U februaru 2019. na ikoničnu binu Sanrema izaći će žgoljav momak u havajci i izgrebanim patikama da otpeva pesmu koja će zaseniti sve ostale učesnike. Tad će rastuću italijansku desnicu podići na noge, ali i nas ostale. Njih da negoduju, nas da đuskamo uz “Soldi”.
Taj žgoljav momak, pogađate već čak i ako se sa hitovima ovog festivala lakih nota niste susreli od Erosa, zove se Mahmood. Zapamtili ste to ime jer će te godine kući odneti i pobedničku statuu – zasluženo, jer je u tri minuta i 21 sekundu “Soldi” spakovano čitavo jedno životno iskustvo koje ni knjiga od trista strana ne bi mogla da verno dočara. Ne, “Soldi” nije pesma o lovi, iako je to italijanska reč za novac. “Soldi” je pesma o odsustvu bliskosti sa ocem, praznini u njihovim susretima, ambivalentnosti prema sopstvenom poreklu, nepripadanju u obe kulture koje može zvati svojim (Mahmoodov otac je Egipćanin a majka sa Sardinije) – i poslednje ali možda i najvažnije za razumevanje – sramoti i stigmi homoseksualnosti u društvima gde je zaslepljenost religijom moneta za potkusurivanje kroz građanski normativ (gle čuda, to može biti i Egipat i Italija).
Njegova pobeda brzo je postala kulturni preokret u polarizovanoj klimi te zemlje prema migrantima, izazivajući prezir vodećih populističkih političara – tekst opisuje oca koji nestaje i pojavljuje se kako mu volja, a pritom puši nargilu i pije šampanjac tokom Ramazana te stalno pita: “come va?” (“kako ide?”). Takođe uključuje stih na arapskom jeziku: “waladi habibi ta’aleena” (moj sin, moja ljubavi, dođi ovamo), što mu budi sećanja na oca koji ga zove sa igrališta na jeziku koji sam ne govori. “U pesmi ‘Soldi’ ima dosta besa, bio je to način da se oslobodi pritisak”, objašnjavao je Mahmood tada novinarima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
