Rijaliti šou “Veliki brat” u Srbiji je prvu zvaničnu sezonu imao 2006. U produkciji srpske firme “Emoušn” (Emotion) po licenci “Endemol”. Ta prva sezona “Velikog brata” u kojoj je pobedio pijanista Ivan Ljuba bila je “Kefalica” za današnje rijaliti standarde u Srbiji. Vučićeva propaganda ima manir da spočitava Draganu Đilasu uvođenje “Velikog brata” u Srbiju, iako naprednjaci i njihovi medijski moguli praksu nisu prekinuli već su je razvili do razmere medijske slike i metafore društva. Što se tiče rijalitija, naprednjaci još nemaju “Šapića” za ovu temu, kao što je realni Šapić kao gradonačelnik doakao “Busplusu” (sistemu naplate karata u gradskom prevozu) koji je godinama bio dokaz kontinuiteta demokratske i naprednjačke vlasti u Beogradu.
Možda je, gledano s ove distance, najatraktivnija sezona “Velikog brata” bila druga – 2007. kad je pobedio Saša Ćurčić Đani, što je nedostižni standard i za potonje rijalitije koji napadnošću nisu mogli da prikriju odsustvo invencije. Sem možda ako izumemo “Farmu” sa Milošem Bojanićem, Macom i Firčijem. Rijaliti u kome je podvižnički pobedio Miloš Bojanić.
No dobro: Sećam se ne tako davno kad sam, nekim marketinškim poslom, sreo jednu curu koja radi u industriji korporativne svesti i koja je mnogo volela pesmu Željka Joksimovića “Mišel” (nisi više ista kao pre), ali se prilično iznenadila kad sam joj rekao da postoji još jedna – poznatija “Michelle”, ona The Beatles. Koliko je, realno, učesnika i gledalaca srpskog “Velikog brata” bilo pročitalo Orvelovu “1984”? I znalo da je to lik i metafora iz distopijske literature Džordža Orvela? Imao sam uvid u jedno korporativno istraživanje iz vremena ekspanzije “Velikog brata” u Srbiji i rezultati su da je taj rijaliti za preko sedamdeset odsto ispitanika bio prvi susret sa pojmom “Veliki brat”. Čak su neki ispitanici mislili da je Orvel nešto kao “Rover” – marka automobila ili džipova. Emitovanje rijalitija ipak je probudilo interesovanje za knjigu. Doduše ona nije stekla popularnost “Imena ruže” Umberta Eka, najposedovanije a najnepročitanije knjige u srpskim kućama jer su je uz kupljene novine 2004. poklanjale “Večernje novosti” dok ih je vodio Manojlo Vukotić.
Opet, u jednom istraživanju s jeseni 2013, kad je tada prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu za “Kurir”, u naletu svoje reformske faze, najavio “Maršalov plan” za Srbiju, preko osamdeset odsto ispitanika nije znalo za pravi “Maršalov plan”, odnosno službeno nazvan “Plan evropske obnove,” kojim su SAD planirale obnovu posleratne Evrope (Zapadne Nemačke naročito) i suzbijanje uticaja komunizma. Zadatak izrade plana dobio je Džordž Maršal (pa otuda i ime plana) i njegove kolege iz Stejt departmenta, naročito Vilijam Klejton i Džordž Kenan. Skoro pedeset odsto ispitanika “maršala” je povezivalo sa Titom, pa su se neki začudili – šta to Vučić petlja prizivajući Tita? Inače, pravi Tito je odbio “Maršalov plan” za Jugoslaviju jer je kominternovskim instinktom samoodržanja osećao da on povlači dugoročno bitne ideološke kompromise i koncesije.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
