„Do viđenja drugovi, u Beogradu na Trećem zasjedanju AVNOJ-a“, izgovorio je Josip Broz Tito sa podignutom rukom, a u ruci je držao čašu. Iznad njega je bila velika slika sa njegovim likom, sa desne strane pored slike bila je postavljena velika britanska, a sa leve ista takva američka zastava.
Nazdravljao je Tito drugovima za uspešno završen posao. Iako je sve, u tom trenutku još uvek, delovalo kao veliki avanturizam.
Bez suštinske međunarodne podrške za radikalne odluke koje su donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, bez jasnog legitimiteta za takve odluke kojima je definisan izgled Jugoslavije posle rata, Josip Broz Tito je izveo diplomatsko-revolucionarni manevar kojim je u istorijskim čitankama zakoračio najmanje korak ispred svih drugih državnika svoga veka na našim prostorima.
Osamdeset godina kasnije, mitsko Drugo zasedanje AVNOJ-a, sada bi to moglo da bude malo jasnije, takođe je u sebi sadržalo nešto drugo – ako neka država može da ima traume, onda sve one traume koje će Jugoslavija rođena te noći između 29. i 30. novembra iza debelo navučenih zavesa na prozorima Doma kulture (predratnog Sokolskog doma) decenijama kasnije proživljavati, od začetaka kreiranja kulta ličnosti, do nerešenih, ili ofrlje rešenih, unutrašnjih odnosa.
U tim njegovim rečima „Do viđenja drugovi, u Beogradu na Trećem zasjedanju AVNOJ-a“, izgovorenim za svečanim ručkom povodom završetka Drugog zasedanja AVNOJ-a, u improvizovanoj svečanoj sali – a u stvaranju svake države uvek ima određeni nivo improvizacije, u kasnijoj mitologizaciji dalo se očitavati Titovo vizionarstvo i odlučnost (treće je zaista po oslobođenju održano u Beogradu).
Tada je, međutim, dalo bi se i tako tumačiti, bio to odušak zadovoljstva zbog ispunjenog manevra za koji se, malo je reći, nije imalo dovoljno uporišta.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
