Jedan od najpoznatijih slovenačkih (ali i italijanskih) istoričara, autor knjiga „Tito i drugovi“ i „Partizani“, u ovom razgovoru koji vam prenostimo, govori o Drugom svetskom ratu, Titovoj zaostavštini, raspadu Jugoslavije, odnosu Srba i Slovenaca, Draži Mihailoviću, Trstu i novim dokumentima koji tek izlaze na videlo.
U prvom delu razgovora govorio je o odrastanju u Trstu, o tršćanskom pitanju iz ugla nekjog ko je odrastao u Slobodnoj Teritoriji Trsta, a ne samo iz ugla istoričara, kao i o tome zašto je kao istoričar „odabrao partizansku stranu“, i to posle 1991. godine.
U drugom delu razgovora o tome šta je zapravo bio Tito. A u ovom nastavku donosimo kako Jože Pirjevec vidi odnose Srbije i Slovenije u 20. veku.
***
Iz ove perspektive, da li biste rekli da je Titova Jugoslavija bila najbolje razdoblje?
U sećanju mnogih jeste, jer se u to vreme dobro živelo. Ne za sve, ali sedamdesetih se stvorilo u Jugoslaviji blagostanje, delom i zbog gastarbajtera koji su slali novac kući. To je za ljude koji ranije nisu imali ništa značilo mnogo. Bila je to neka vrsta potrošačke „žurke“ koja je trajala kratko jer je bila naduvana stranim kreditima. Sve moje kolege u Ljubljani su gradili vikendice, dok ja, koji sam radio u Italiji, to sebi nisam mogao da priuštim.
Izgleda da je jedno pitanje kako ste doživeli raspad Jugoslavije, a sasvim drugo kako ste se osećali kada je došlo do otcepljenja Slovenije?
Mislio sam da je dobro što odlazimo, jer je u Srbiji bila takva nacionalistička euforija da Jugoslavija više nije bila moguća osim kao vojna diktatura. A mi Slovenci nismo hteli tako da živimo. Hteli smo u Evropu, međutim Srbija tada nije htela. To je bila najveća razlika među nama.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
