Pad Aleksandra Leke Rankovića 1966. godina smatra se jednom od istorijskih prekretnica, nedovoljno rasvetljenom do današnjih dana, koja je u velikoj meri odredila tok jugoslovesnkog 20. veka. Posle Brionskog plenuma te 1966. Leka Ranković je ćutao i dugo se verovalo da je svoju stranu priče poneo sa sobom “na onaj svet”. Međutim, Leka Ranković je svoju istinu zapisivao, a ti zapisi su, u malom tiražu, svetlo dana videli tek početkom ovog veka.
Izdavačka kuća Vukotić media objavila je knjigu “Srbija je bila meta” u kojoj su objedinjene zabeleške Aleksandra Rankovića i memoari njegove supruge Slavke Ranković. Uz dozvolu izdavača donosimo ekskluzivni feljton baziran na ovim svedočenjima. Počinjemo Lekinom pričom o Brionskom plenumu…
***
Lekina priča
Započinjući ovo, koliko neželjeno toliko i neprijatno, opisivanje nekih događaja, ja nemam nameru da nekog okrivljujem. Želim samo da neke istine ostanu zabeležene. Zato ću pokušati da objektivno iznesem činjenice nasuprot golim lažima o meni i neviđenim klevetama koje su očevidno prevazišle sva razumna očekivanja i norme pristojnosti. Pritom ću izostaviti sve ono što nije pokrenuto u vezi sa mnom, pogotovo stvari koje bi se mogle tretirati kao državna tajna. Izostaviću čak i ono što je neodgovorno izneto u štampi ili u javnom istupanju pojedinih individua.
Kao aktivni dugogodišnji učesnik važnih političkih i društvenih zbivanja, ja se sada nalazim u ne baš zavidnom položaju. Ako bi čovek, u ovim trenucima podivljalih strasti, pustio mašti na volju, ne znam dokle bi ga to moglo odvesti, makar se radilo i o njegovoj ličnoj odbrani od podvala. Bez obzira kako se drugi ponašaju prema meni, osećam se dužnim pred svojom zemljom, pred ljudima i pred svojom savešću, da poštujem sve ono što predstavlja državni interes.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
