Bregzit, Najdžel Faraž i Boris Džonson. Pobeda Donalda Trampa, kada su tradicionalna uporišta radnika i demokrata glasala za milionera. Ruska okupacija Krima, pobeda Sirize u Grčkoj, krupni kineski koraci na svetskom tržištu, uzlet ultradesnih partija i pokreta u Mađarskoj, Španiji, Italiji; na kraju krajeva, i kolo koje je odigrano u sedištu Srpske napredne stranke jednog majskog dana 2012, po okončanju drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji.
Može se dobar deo ovih – i brojnih drugih, nešto sitnijih – događaja, koji su šokirali istraživače javnog mnjenja, političke analitičare i medije, objasniti dodatnim faktorima, kao što je uspon društvenih mreža, a sa njima i lažnih vesti, lažnih sajtova i fabrika klikova, jačanjem populizma i nacionalizama usled migrantske krize; ali seme je posejao krah finansijskog tržišta 2008. I ne bi bilo preterano reći da danas svi živimo reperkusije svega toga.
Nekim od ovih posledica, istina, trebalo je malo duže da se razviju u iole artikulisani politički ili (r)evolucionarni pokret, ali je jedno zajedničko: političari s desnice (više) i levice (manje, ali nimalo zanemarljivo) iskoristili su nezadovoljstvo i bes ljudi koji su najednom shvatili da žive gore od svojih roditelja, i kapitalizovali na njima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
