Godina je 1229. Mesto je Pariz, i studenti su „ponovo“ gnevni ili besni. Stolećima ranije nego što im kolege protestuju, bojkotuju nastavu ili blokiraju fakultete zbog visokih školarina, sovjetske invazije, rata u Vijetnamu ili Pojasu Gaze, klimatskih promena, te „pumpaju“ zbog krvavih ruku režima u Srbiji.
Još u 13. veku, studenti Univerziteta u Parizu uradili su nešto gotovo nezamislivo za duboki srednji vek – stupili su u štrajk. Da, u pravi, odistinski, srednjovekovni štrajk ili bojkot nastave, na sve latinskom jeziku i u Latinskoj četvrti. I što je možda najneobičnije od svega – uspelo im je, i ispunilo zahteve.
Štrajk pariskih studenata iz 1229. godine, tačno 160 godina pre Kosovske bitke, dokazuje da je mladalačka pobuna protivu vlasti još jedna drevna akademska tradicija. I koja je ostavila nasleđe koje i danas oblikuje univerzitetski život, pa i u našoj republici.
Kako je sve počelo? Dramatično i prilično pariski – uključujući tu i vino, ulične nerede, i borbu za vlast. Tokom karnevalske sezone u martu 1229, grupa studenata sa Univerziteta u Parizu (praktično, tadašnjeg „Harvarda“) uplela se u kafansku tuču u Latinskoj četvrti. To jest, studenti (pripiti i glasni, kakvi studenti neretko bivaju) ulaze u sukob sa vlasnikom kafane oko visine popijenog računa: proliva se vino, planule su uvrede i isukane su pesnice.
Kafandžija je pozvao susedne trgovce u pomoć, studente su istukli i izbacili na ulicu. Međutim, studenti su se sutra vratili u većem broju i opremljeni drvenim palicama, pretukli gazdu i rasturili mu samostalnu ugostiteljsku radnju. Usledili su opšti ulični neredi. A lokalni trgovci, već siti privilegovanih i često bahatih studenata, pozvali su gradske vlasti u pomoć.
Stvari se ubrzo otimaju kontroli, stigla je gradska straža ili milicija po naređenju francuske kraljice Blanke od Kastilje (regenta u ime svog maloletnog sina Luja IX) i nije reagovala blago, već – smrtonosno.
Nekoliko studenata je ubijeno, mahom onih koji nisu ni učestvovali u prvobitnoj tuči sa gazdom kafane. I tada je fekalija pogodila ventilator. Studenti su, hvaljena autonomija, već bili izuzeti od građanskih sudova, ali ne i od crkvenih. I, kao celina ili zajednica su optuženi za vaskoliko nasilje, zbog čega ustaju njihovi profesori i zahtevaju da budu kažnjeni jedino odgovorni, te da je kolektivna kazna za sve nepravedna. Kraljica je odbila ove zahteve i nastupio je štrajk.
Niko ne sme da ih bije
Reakcija univerziteta nije bila tišina već pobuna. I bila je brza i bez presedana. Univerzitet, i njegovi „masteri“ (profesori) i studenti – potpuno su obustavili rad u znak protesta. A kada su nenadležne lokalne pariske vlasti kaznile mnoge studente za nasilje, univerzitet je preduzeo drastičan korak.
Uz obustavu nastave, studenti i profesori su i napustili grad na – dve godine! Ne dve nedelje ili šest meseci, već dve godine, ostavljajući Pariz u akademskom mraku. Zvuči poznato? Da, upravo kao drugi i treći zahtev, i prateće blokade studenata u Srbiji Anno Domini 2024, skoro 800 godina kasnije.
S druge strane, ovo nije bio studentski protest u modernom smislu te reči. Univerzitet u Parizu u 13. veku više je ličio na esnaf ili profesionalno udruženje (studenata i profesora) nego na savremeni kampus. I ovo udruženje (universitas) delovalo je sa osećajem pravne i intelektualne autonomije, pregovarajući direktno sa kraljem (državom) i papom (crkvom).
I zato, kada su ih lokalne vlasti napale, jednostavno su obustavili nastavu, pokupili pinkle, i napustili grad na dve godine. Jebite se. I to profesori zajedno sa svojim studentima. Razmislimo za trenutak o tome – dve godine bez nastave, ispita, predavanja i života na najprestižnijem univerzitetu u Evropi. Posledice su se osetile širom zapadnog ili rimokatoličkog sveta. Pariz je bio centar teološkog i filozofskog obrazovanja i zatvoriti ga bilo je kao da smo isključili Wi-Fi u srednjovekovnom svetu.
Ili, zamislimo da danas Harvard, Oksford i Sorbona istovremeno zatvore svoja vrata, a svi profesori i studenti napuste te gradove. Tako je izgledala glasna tišina Pariza bez univerziteta koji je bio srce intelektualnog života čitave Evrope. Teolozi, filozofi, budući državnici – svi su se školovali tamo. Bez predavanja i ispita, presušio je glavni dotok visoko obrazovanih i duhovnika i činovnika za crkvu i državu.
Uzgred, slično se dogodilo i na Oksfordu nešto ranije (1209. godine). Nakon što je jedna žena navodno ubijena, lokalno stanovništvo je za to ubistvo optužilo međunarodne studente, koji su im već išli na živce. Kao čin osvete ili linča, nekoliko studenata su obesili uz prećutno odobravanje gradskih vlasti.
I, uplašeni i gnevni studenti takođe bojkotuju nastavu, napuštaju Oksford, a neki od njih čak osnivaju novo udruženje (univerzitet) u susednom gradiću (izvesnom – Kembridžu). Kralj Henri III se s vremenom svrstao uz studente i izdao Kraljevsku povelju koja je potvrdila autonomiju i slobode univerzitetskih studenata, pa i samih univerziteta, u odnosu prema lokalnoj vlasti.
Događaji iz Oksforda pogurali su srednjovekovne univerzitete ka većoj autonomiji, što je nasleđe koje vidimo i osećamo i u savremenom dobu u smislu institucionalne nezavisnosti mnogih univerziteta.
Dakle, uprkos „mračnom“ srednjem veku, suština je bila i ostala kao i danas. Ovaj protest ili štrajk nije bio samo reakcija na pandursko ili lokalno nasilje, već i deo šire borbe za autonomiju univerziteta. Univerzitet u Parizu tvrdio je da mora biti nezavisan i od svetovnih i od crkvenih vlasti – što je bila revolucionarna ideja. Smatrali su da sami treba da upravljaju sobom, da štite akademske (nastavne i naučnoistraživačke) slobode i da odgovaraju isključivo sebi samima. I da zato – Niko ne sme da ih bije.
Ono što studentske štrajkove iz 1209. i 1229. godine čini tako privlačnim jeste koliko upadljivo relevantno deluju i sada. Bili su to „blokaderi“ ili „Studenti 1.0.“ koji „ne žele da uče“ dok prvo ne ostvare lične i kolektivne slobode u društvu.
U svetu, a posebno u našoj republici, živimo u vremenu u kojem je autonomija akademskih institucija iznova pod pritiskom – političkog mešanja, medijskih kritika, ekonomske štednje ili ideološke kontrole.
Srednjovekovni studenti Oksforda i Pariza se nisu borili za još jedan ispitni rok, za više mesa u grašku u studentskoj menzi, ili za higijenske uloške u ženskim toaletima (što je sve važno), već za svoje gole živote. Da ih ne tuku, vešaju i ne gaze kolima. I njihov protest je za sobom ostavio nacrt ili mustru za revoluciju – kada vlast ignoriše pravdu, bojkot širenja znanja i istraživanja može biti moćno oružje.
I što jeste isto kao i danas. Pa i ne moramo puno da zamišljamo: zbog studentskih blokada i vaskolikog nasilja, svoja vrata su zatvorili svi univerziteti u našoj republici: Univerzitet u Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, u Kragujevcu, i Novom Pazaru.
Šta je dalje bilo u starom Parizu? Na kraju se umešao i papa Grgur IX, i sam bivši student tog univerziteta. I stao je na stranu profesora i studenata. Godine 1231. izdao je papsku bulu Parens Scientarium (Majka nauka) koja se često naziva „Magna Carta univerziteta“.
Još u prvoj polovini 13. veka, priznao je univerzitetu pravo na samoupravu, oslobađajući ga od kontrole francuskog kralja i lokalnog biskupa i njihovih sudova. Zahtevi su ispunjeni.
U svojoj suštini, štrajk je uspeo i bila je to monumentalna pobeda za akademsku nezavisnost i slobodu. I zato ovaj događaj nije samo srednjovekovni kuriozitet ili jeftina istorijska analogija. On nas podseća na činjenicu da studentski protesti mogu imati trajne i institucionalne posledice, ako to do sada u Srbiji nismo ukapirali, a jesmo. Dok podvlači i da je univerzitet oduvek bio politička institucija.
Kao i da se strukture moći, čak i u srednjem veku, mogu promeniti ili saviti okoštalu kičmu, kada se mladi ljudi ujedine i – dobro organizuju.
Oflajn lekcija: Šta možemo da naučimo?
Štrajk Univerziteta u Parizu iz 1229. zato i dalje ima iznenađujući odjek u svojoj aktuelnosti. Šta onda možemo da naučimo, kada su već i naši univerziteti u štrajku ili blokadi? I kada pripremaju akademsku izbornu listu?
Prvo, glas studenata ima moć – i može oblikovati institucije. Čak i u krutom, hijerarhijskom svetu srednjeg veka, zajednička akcija studenata i profesora uspela je da uzdrma i kraljevsku i crkvenu vlast. To je snažan podsetnik da dobro organizovani protest, kada ima jasne ciljeve, može naterati strukture moći da se promene, čak i kada se čini da je to zahtevanje „realno nemoguće“ – kao u takođe Parizu 1968. ili 740 godina pre toga.
Drugo, za autonomiju se vredi boriti. Uzrok generalnog štrajka univerzitetlija nije bio samo u tragičnom gubitku ljudskih života zbog policijskog nasilja (ili pak pada nadstrešnice). Akademska zajednica je želela da dodatno utvrdi pravo da sama upravlja sobom, bez mešanja i krune i crkve.
Njihov uspeh, nakon dve godine „blokada“, potvrđen papskom bulom Parens Scientarium, postavio je temelje modernog pojma akademske slobode i autonomije. Danas, kada su univerziteti širom sveta pod pritiscima država, korporacija, političkih pokreta i ostalih Orbana, ovaj srednjovekovni događaj nas podseća koliko je institucionalna nezavisnost ključna za kritičko mišljenje, slobodno istraživanje i za – studiranje.
Treće, do promene institucija dolazi tek pod pritiskom. Da akademska zajednica, i profesori i studenti, nisu napustili grad, verovatno se ne bi promenilo ništa. Bio je neophodan potpuni prekid rada – buran, neugodan, bolan i rizičan – da bi vlasti konačno obratile pažnju na činjenicu da studente progone i nasumično tuku i ubijaju (pa i ako su se sami napili i prvi napravili rusvaj).
Danas često verujemo da će famozni dijalog dovesti do reformi. Ali akademski štrajk iz 1229. pokazuje da prave promene često dolaze kroz pobunu, otpor i remećenje postojećeg, a ne putem diplomatskih pregovora. Jednostavno, građanski sudovi i žandarmerije tada – nisu bili nadležni, i tako je imalo da ostane.
Četvrto, solidarnost funkcioniše. Ovo nije bio samo studentski bunt, već udruženo delovanje studenata i profesora. Takva međugeneracijska solidarnost je retkost (pa i zbog upadljivih razlika u društvenoj moći), ali i moćno oruđe. Za današnju podeljenu akademsku zajednicu, poruka je jasna: stvarni uticaj i promena dolaze iz zajedništva i organizovanja, a ne iz personalnih frustracija i izolovanih akcija.
Uzgred, studenti na Univerzitetu u Parizu tada su mahom bili internacionalni i podeljeni u četiri „nacije“: Francuze, Pikardijce (sever Francuske), Normandijce (zapad Francuske) i „Engleze“ (ili sve ostale – Engleze, Germane, Skandinavce i studente iz Centralne Evrope). Većina je upisivala fakultet sa 13 ili 14 godina, i on je trajao 6 ili 12 godina, i pripadali su evropskom plemstvu ili bogatima.
Peto, istorija se zaista ponavlja. Ali ne mora da bude ni tragedija, niti farsa. Bilo da se radi o školarinama, transrodnim toaletima, ili krvavim rukama režima, studentski aktivizam i dalje ima ključnu ulogu u (pre)oblikovanju univerziteta, kao i društva u celini. Sadržaj se menja, ali forma i osnovna dinamika ostaje ista: mladi izazivaju autoritete, strukture vlasti pružaju otpor, a institucije se polako prilagođavaju.
Štrajkovi iz 1209. i 1229. nas podsećaju da su današnji studentski protesti i blokade nastave deo jedne veoma duge i najčešće plemenite tradicije. Ukratko, ovaj štrajk nije istorijska slučajnost za „Verovali ili ne“ rubrike, već model za to kako se može braniti sama duša univerziteta.
A u dobu kada je ta duša pod pritiskom, ovo je velika priča koju vredi zapamtiti. Jer 1229. godina je promenila tok istorije. Ovo su bili stvarni „blokaderi“, iako (verovatno) bez ruksaka, bedževa na jakni, minđuša u nosu i kartonskog transparenta u rukama. Ali zato, imali su indeks u džepu.
Najzad, ima nešto inspirativno i gotovo poetsko i u „masterima“ („majstorima“) ili profesorima iz 13. veka koji se nepravdi ne suprotstavljaju mačevima već – intelektualnom tišinom. Majstori, majstori, vaistinu.
Nisu palili knjige; prestali su da ih pišu. Nisu jurišali na dvorce; ispraznili su učionice. I time su redefinisali odnos između moći i znanja. Vivat Academia, Vivant professores!
I danas, kada univerziteti trpe pritiske političara, donatora, javnosti ili (lažnih) „studenata koji žele da uče“, vredi se setiti da je jedan od najuglednijih evropskih univerziteta jednom stao – i to na čitave dve godine – da bi odbranio svoje vrednosti autonomije i slobode. I pobedio u toj borbi.
Kada neko sledeći put prevrne očima ili cokne jezikom na studente i profesore koji protestuju u kampusu ili unutar fakulteta, podsetimo ga na sledeće. Univerzitetske blokade ili štrajkovi nisu savremeni hir, već istorijska i časna tradicija.
