Dve milijarde, druže: Kako nisam otišao u Ameriku

Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” pisaće svakog ponedeljka o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…

***

Dragi Rajko,

Ovim prikazom Amerike si me na neki način utešio. Evo i zašto.

Nikada nisam bio siguran da li je to bajna, svemoguća zemlja koja ti može ispuniti i najskrivenije snove, ili skup robova koji pokušavaju da nekako prežive u očekivanju kraja života koji će, ako budu imali sreće da odaberu dobar penzioni fond, provesti na nekom kruzeru ili u obilasku Luvra o kome su slušali celog svog veka. Ono što sam za sve ove godine razumeo jeste da je to neki drugačiji svet od ovog našeg, evropskog i da ga možeš prihvatiti i početi da misliš kao oni ili reći – zbogom, Ameriko!

A imao sam priliku da donesem tu odluku. Na početku ovog poslednjeg užasnog rata 1993, jedan zanesenjak, ruski Jevrejin i američki distributer evropskih filmova Donald Krim, pozvao me je na premijeru mog filma “Tito i ja” u Njujork.

Beogradski aerodrom bio je zatvoren, seo sam u kombi koji me je jedne kišne novembarske noći odveo na budimpeštanski aerodrom, pa odatle u Amsterdam i najzad do JFK-a.

Donald me je smestio u jeftini hotel, nedaleko od Valdorf Astorije, u blizini malog umetničkog bioskopa u kome se prikazivao moj film, i tu sam proveo nekoliko dana.

Krim nije znao da ja slabo govorim engleski jezik pa je, kada je shvatio da ne mogu da odgovaram na pitanja u emisijama lokalnih radija i dajem intervjue u novinama sa malim tiražem i tako reklamiram svoje delo, preuzeo na sebe tu aktivnost i umesto mene govorio, govorio… Ja sam uglavnom ćutao i stideo se činjenice da od stranih jezika govorim jedino francuski i češki, koji mi u toj situaciji nisu služili bilo čemu.

Posle nekoliko dana, trebalo je da krenem nazad ali naš zajednički prijatelj Srđan Karanović, koji je u to vreme bio profesor u Midl Taunu u Konektikatu, predložio mi je da dođem do njega na jedan dan, pa će me on sutradan odvesti na aerodrom. Seo sam na voz i otišao u taj simpatični gradić u Novoj Engleskoj i proveo veče sa Điđom koji je na prozore navukao debele zavese, iz predostrožnosti zbog stalnih upada studenata u njegovu kuću (oni tamo plaćaju veliku školarinu i ne prežu da za svoje pare uznemiravaju profesore čak i noću).

Avion je išao tek sutradan uveče pa mi je Điđa predložio da posle ručka odemo na proslavu koju su profesori organizovali u nekom ambaru (to je običaj na Istočnoj obali). Tu sam upoznao jednu simpatičnu, sredovečnu ženu koja se interesovala ko sam i otkud ja tu. Kada sam joj rekao da sam reditelj iz Jugoslavije i profesor na našem filmskom fakultetu, obradovala se i rekla: “Ja sam šef Ilinojiskog univerziteta u Čikagu. Dođite da budete profesor kod nas!” Ja sam joj kazao kako u Americi ostajem još sat, sat i po, a ona mi je na to rekla: “Spustite kofere i ostanite.” – “Ali, zar ne čujete kako slabo govorim engleski???” Ona je mirno odgovorila: “Platiću da naučite jezik.”

Imao sam, dakle, sat vremena da okrenem svoj život u ovom ili onom pravcu. S jedne strane, ti, Điđa i Šijan ste već uspešno radili kao profesori na raznim krajevima Amerike, a sa druge, bilo je to užasno kratko vreme za donošenje možda ključne odluke moga života. Tamo, u mojoj ratom zahvaćenoj zemlji bili su svi koje sam voleo, moji filmovi bili su vezani za to tlo i tamošnji mentalitet i, na kraju krajeva, nikada nisam sebe zamišljao kao američkog reditelja. Na rastanku sam joj rekao: “Hvala na ponudi. Isuviše je malo vremena za takvu odluku.”

Ona je slegla ramenima i verovatno nije shvatala o čemu govorim. U Americi se takve odluke donose na prečac.

Te večeri sam ušao u avion i cele noći razmišljao da li sam pogrešio. U Amsterdamu sam promenio avion za Budimpeštu, tamo ušao u prljavi kombi koji me je nosio kući. Na pola puta mi se primokrilo ali majstor nije hteo da čuje da zaustavi pre granice. Kiša je polako prelazila u susnežicu kada sam u Horgošu otrčao u toalet koji je bio u potpunom mraku i prilično poplavljen. Dok sam se olakšavao, iz tame se začuo baba-serin glas: “Da platiš!” – “U redu. Koliko?”, odgovorio sam uz uzdah olakšanja. “Dve milijarde.” Toliko je koštala upotreba toaleta u novembru 1993. u zemlji u koju sam se vratio.

P. S. Nekoliko godina kasnije, na nekoj večeri sam upoznao Milana Panića, biznismena iz Kalifornije koji je, iz nekog razloga, pokušavao da u svojoj bivšoj domovini napravi političku karijeru. Čovek, međutim, nije uopšte govorio srpski! Kada sam ga upitao koliko je imao godina kada je biciklom emigrirao iz Jugoslavije (bio je poznati sportista, biciklista), odgovorio je: “22!” – “Pa kako ste uspeli da zaboravite svoj maternji jezik?” – “Uspeo sam jer je to bila moja ambicija”, odgovorio je i bacio se na ćevape.