Nedavno je Ana Vučković imala vrlo zabavnu Veliku priču na temu retro-nostalgije, sve popularnije potrebe svake generacije da romantično “instagramizuje” ključne periode ili artefakte svog odrastanja. Trend je toliko jak da uspeva da čak i u nekim teškim vremenima, kakvi su bili dani bombardovanja, pronađe lepe stvari (poput “žurki pod sirenama”) za kojima se može osećati iskrena i melanholična nostalgija.
Ja bih i te kako imao za čim da osećam retro-nostalgiju kada je u pitanju period bombardovanja, s obzirom na to da sam ga proveo kao bubreg u loju, sa tadašnjom devojkom u njenom velikom stanu u centru grada, kroz koji su neprekidno defilovali zajednički prijatelji. Najveći stres koji sam tokom tih sedamdeset osam dana doživeo bilo je kad mi je majka javila da me je vojna policija tražila u zlo doba noći, da se odazovem otadžbini, a sve to jer nisam odneo potvrdu da i dalje služim Srbiji, ali kao student. Tada sam propustio sigurnu priliku da posetim Kosovo, a možda i ostanem tamo zauvek.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
