Svake godine u martu, mi koji smo doživeli agresiju NATO pakta na Saveznu republiku Jugoslaviju, prisećamo se raznih detalja iz tog vremena. Sećamo se prvih sirena, sećamo se odlazaka u skloništa, detonacija, neizvesnosti i straha.
Međutim, život pod bombardovanjem, koliko god težak i opor bio, imao je i neke svetle momente. Iako isprva narušene, redovne životne aktivnosti su se nekako malo po malo vraćale, a svojevrsnu razonodu pružali su retki sportski događaji koji su u našoj zemlji uspeli da se održe. Pamtimo, tako, sada već mitološko finale Kupa za košarkaše, u kojem je Partizan pod vazdušnom uzbunom pobedio FMP. Održan je i dvanaesti po redu Beogradski maraton, jedini ikada koji je završen bez pobednika jer su u simboličnom gestu svih trideset i devet maratonica (od čega četiri strana državljanina) zajedno prošli cilj posle tri sata i sedamnaest minuta. Pred sam kraj ratnih zbivanja, naša rukometna reprezentacija je učestvovala na Svetskom prvenstvu u Egiptu i osvojila bronzanu medalju.
Jedan događaj, međutim, posebno se izdvaja među svim ovim nabrojanim. Na samom početku dejstava NATO alijanse, AEK iz Atine izrazio je želju da podrži naš narod dolaskom u Beograd i odigravanjem prijateljske utakmice protiv beogradskog Partizana. Danas kad razmislimo o tome, zvuči prosto neverovatno da je neko svojevoljno hteo da stavi glavu na panj i uradi ovako nešto.
Ali to se zaista desilo, tog sedmog aprila 1999. godine. I ovo je priča o tome, ispričana od strane četiri aktera te utakmice i jednog navijača, koji je dobro zapamtio kako je to izgledalo.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
