Ostale nastavke feljtona čitajte OVDE.
***
Uprkos tome što su se i u ovoj seljačkoj zemlji teško osećale posledice velike krize od 1929 godine, nikad se u njoj nije trošilo i bančilo tako nemilice kao u to vreme. To je bilo istovremeno i doba šestojanuarske diktature kralja Aleksandra. Beograd je, čini mi se, i u tom pogledu bio najizrazitija slika zemlje: kafane su bile prepune, pilo se previše i na svim stranama, kao da je svet plivao u izobilju ili želeo da na muke teške zaboravi. Mogućno je da statistika o potrošnji alkohola ne bi pokazala nikakvu razliku između tih godina i onih ranijih ili kasnijih, ali je utisak o očajničkom, besnom pijančenju bio očit. Svakako, to je bio jedan deo stanovništva koji je tako pio, ali je on svojom besomučnošću davao pečat noćnom životu čitavoga grada. Ne mogu, dakle, tvrditi da se tada više pilo, ali je tačno da je to rađeno na upadljiviji način.
Uostalom, cilj ovih sećanja i prisećanja i nije utvrđivanje istorijskih činjenica, a još manje neke sociološke ili ideološke analize. U njima će namerno biti izbegnuto i sve ono što pretpostavljam da se može naći u arhivama ili što je već objavljeno. Ja nemam za cilj ništa drugo nego da kažem ono što pretpostavljam da neće reći neko drugi ili da neće biti saznato na drugi način i da, po mogućstvu, izložim atmosferu vremena u kome sam živeo i ocrtam ljude s kojima sam se družio i borio. Ali kako se pri tom izlaganju činjenica ne može izbeći i izvesno zaključivanje i ja ga primam s rezervom, bar utoliko što ga ni sam ne smatram konačnim i svestranim. Daleko od toga da bi se moglo pouzdano tvrditi kako je diktatura, ako ničim drugim a ono svojim pritiskom, pojačavala želju ljudi za raspusnim životom, odvraćajući im pažnju od političkih problema. I šestojanuarska diktatura, kao i svaka druga, odbila je većinu ljudi od aktivnog interesovanja za politiku.
U prvi mah, ona je pogodila partiske vrhove, onemogućivši im aktivno bavljenje politikom, dok je obična masa bila ravnodušna, a nije bilo ni malo onih, naročito u srpskim krajevima, koji su odobravali kraljev državni udar kao “spas države”, razočarani jalovim i bezizglednim parlamentarnim debatama, čestim promenama vlada i aferama. Bilo je to takvo vreme: ljudi su pili ako i ne mnogo, a ono napadno, kao iz ijeda, utapajući se u alkoholu da bi se “ispovedili” i “olakšali” sebi muke, među kojima su one političke bile čak i najmanje vidne, a najčešće svakodnevne životne nedaće: nezaposlenost, bankrotstva, bolesti i razočarenja svake vrste u naciju, u državu, u veru, u ljubav i porodicu. No ako osnovna masa onih koji su bančili nije to činila iz političkih pobuda, bilo je očito i onih koji su u nemogućnosti da se iskažu na drugi način to radili baš radi utapanja u piću svoga političkog negodovanja. Što su stariji pili iz ljutine i očaja razumljivo je. Ali šta je ostajalo, na kraju krajeva, i nekom mladiću, koji je stupao u društveni život, nego da pije, u zemlji u kojoj su zatvorene sve mogućnosti za političku, a i za svaku stvarno novu idejnu aktivnost? Dotadanje političke partije rasturene i zadavljene, štampa zauzdana, svaka javna aktivnost pod kontrolom policiskog aparata do te mere sirovog i surovog da je njegov pritisak ublažavala jedino njegova tupoglavost. Revolt je tada, kod mladog čoveka, počinjao najpre kao moralni: kao negiranje nasleđenih i zatečenih pojmova i odnosa.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
