Pre nekog vremena sedela sam u društvu četiri osobe približno mojih godina (rane do srednje tridesete) i tema razgovora bila nam je kako su ljudi, generalno, mentalno snažni i otporni – stručni izraz je rezilijentni – i kako nam je do sada uspelo da, kao vrsta, preživimo stvarno svašta. Što bi narod rekao, prilično smo žilavi.
Nešto mi se tu nije uklapalo, pa sam u jednom trenutku pitala: “Je li nekome od vas deda bio alkoholičar?” i podigla ruku, onako kao u školi. Posle ponekog zbunjenog pogleda u mom pravcu, uskoro su se i druge ruke našle u vazduhu. Druga, treća, četvrta, peta. Sve. Pet osoba rođenih krajem osamdesetih i početkom devedesetih, sa pet dedova koji su bili živi tokom Drugog svetskog rata. I koji su svi, bez ijednog izuzetka, postali alkoholičari.
Naravno, nećemo na osnovu ove jednocifrene kafanske statistike donositi smele zaključke o ljudskoj sposobnosti za oporavak od teških situacija i bolnih iskustava. Ono što bi bilo zanimljivo uraditi jeste proveriti sa bakama, dok su još bile žive, kako je takav život izgledao iz njihove perspektive. I decu – generacijski, naše roditelje – pitati kako sve to njima izgleda, šta su imali, a šta im je falilo tokom odrastanja. U emocionalnom, ne materijalnom smislu. Pa onda sebe, kao potomke te dece, pitati šta smo mi poneli sa sobom u život iz sigurno vrlo psihološki živopisnog porodičnog albuma.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
