Seti se sebe sa pet godina, dok ti neko od odraslih priča “Crvenkapu”. I sve ide po redu – njena baka se razbolela, ona odlučuje da je poseti, mama je upozorava da ne skreće sa puta i da se čuva strašnog vuka. Tako ona polazi na put sa korpom hrane za baku i dok pažljivo hoda utabanom stazom, sreće, naravno, strašnog vuka. Odatle kreće zaplet cele priče.
A sad zamisli da se priča od momenta susreta Crvenkape i vuka fokusira na vuka. Da smo imali priliku da saznamo zašto je vuk takav negativac, posebno kad znamo kako dalje ide ova priča (a sve one o jarićima i prasićima da i ne pominjemo). Možda je imao nesrećno detinjstvo, seriju tužnih priča iza sebe koje su od njega napravile zlikovca? Ili se možda oseća odbačeno od društva? Ili je možda u vučjoj prirodi da se tako ponaša? Da smo mogli da dobijemo neke od ovih odgovora, da li bi nam doživljaj vuka bio drugačiji? Da smo, sa tih svojih pet godina, mogli ne samo da bolje razumemo vuka i motive za njegovo ponašanje, možda bismo mogli i da saosećamo sa njim? Čak i da se poistovetimo?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
