Pretpostavimo da smo celog života odigravali ulogu dobrog deteta koje spasava druge i brine o svačijim potrebama sem o svojim. Sve to nismo radili zato što mnogo volimo druge, već zato što smo naučili da nijedna borba za sebe i sopstvene potrebe nije dozvoljena.
Nekada davno, u kući, naučili smo da se sklanjamo i plašimo, da brinemo o drugima a ne o sebi. Sva je prilika da smo u kući i imali nekoga ko je vrlo umeo da se pobrine za sebe i svoje potrebe.
Takvo ponašanje majke ili oca nije moralo da nam se dopada. Možda nas je i plašilo. Ono što je sigurno, to je da nismo želeli da budemo takvi. Odrasli smo sa niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem i lošom slikom o sebi i teško nam je sami sebe da prihvatimo i podržimo.
Pošto je to tako, logično je da smo razvili anksiozne simptome kako bismo bili spremni na svaku reakciju tog roditelja u kući. Međutim, kako smo odrasli, tako smo te simptome, koji su bili korisni kada smo bili mali, zadržali i sada nam prave problem.
I kako sada, u ovoj zamišljenoj priči, to dalje ide?
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
