Zašto nas zlikovci toliko privlače?

Tema mog maturskog rada u srednjoj bile su verske sekte, na opšte iznenađenje celog razreda, jer sam im se već svima bila popela na glavu sa time da ću da studiram psihologiju. I dok se većina njih bavila nekim krštenim temama iz tipa istorije ili geografije, moj nos bio je među Jehovinim svedocima i rozenkrojcerima, a najsočnije sam samoj sebi ostavila za kraj – sataniste. Odbrana rada je super prošla, a mislim da je i sama profesorica sociologije bila iznenađena da se neko stvarno toliko potrudio oko rada iz njenog predmeta.

Istina je u tome da se nisam trudila oko maturskog jer to tako treba, već zato što me je ta tema ludački zanimala. I ne samo ta tema, već sve što je imalo prizvuk čudnog, mračnog, čak i okultnog. Kao mlađa bih čitala priče o paranormalnom Artura Konana Dojla, pa bih se plašila da spavam sama. Ipak, to me ne bi sprečilo da slične stvari radim ponovo – da gledam filmove poput „Kruga”, čitam o vudu magiji, slušam priče o duhu mlade devojke koja se pojavljuje u ulici paralelno sa mojom oko dva ujutru i redovno se, naravno, budim baš u to vreme i skupljam hrabrost da odem do prozora (nisam, iako se ta druga ulica baš i ne vidi s tog prozora, ali ipak!). Čak sam i psihologiju upisala sa idejom da ću imati priliku da proučavam psihopate koji su počinili nezamislive zločine i danas su u strogo čuvanim ustanovama (hvala „Kad jaganjci utihnu” na ovoj ideji).

Dugo sam mislila da sam posebna u toj svojoj zainteresovanosti za tamnu stranu ljudske prirode, bilo da je u pitanju psihološka ili natprirodna, sve dok nisam shvatila da – nisam. Ne da nisam posebna, nego je to jedna od stvari koje su oduvek i koje će zauvek privlačiti ljude, iz raznih razloga, u raznim pojavnim oblicima. Od toga da čitaju Nila Gejmena (pozdrav za braću i sestre), preko onih koji ne propuštaju nijednu vest iz crne hronike, do onih kojima su „true crime” dokumentarci i podkasti najveći izvor zabave i hrane za mozak.