Bio je fin dečko, uvek se javljao komšijama. Bio je tih, povučen, miran. Niko nije slutio da će da se desi ovakva tragedija. Svi su u šoku – komšije, rodbina, prijatelji. Osumnjičeni nikad do sad nije pravio nikakve probleme.
Svakome ko je ikad zavirio u bilo koje dnevne novine ili portal, ove rečenice sigurno zvuče poznato. One veoma često – zabrinjavajuće često – prate vesti iz crne hronike, u kojoj je neka osoba uradila nešto što nas je sve šokiralo i uznemirilo do srži. Na primer, bilo koji od ukupno devet femicida koji su se desili u Srbiji samo u prva dva meseca ove godine ili ovaj nedavni u Novom Sadu. Ili, bilo koja jeziva priča o nasilju i ubistvima. Ili, uh… previše je primera, nažalost.
Ono što je u svakom od tih slučajeva posebno uznemirujuće jeste što ničime ne možemo na prvu prepoznati da je neka osoba „tempirana bomba”. U jednom od filmova o porodici Adams iz devedesetih, tadašnja devojčica došla je na maskenbal u svojoj svakodnevnoj odeći, a kad su je pitali zašto se nije maskirala, odgovorila je: „Ovo je moj kostim. Ja sam ubilački nastrojen manijak, a oni izgledaju kao i svi drugi ljudi.” I to je ono što je gorka istina – oni ne nose sekiru niti skijašku masku kao ubice iz horor filmova, nemaju isceren osmeh poput Džokera, najčešće nisu ni na koji način primetni, dok ne bude (pre)kasno. Kako se onda možemo zaštititi od njih? Možemo li se u tome osloniti na sopstvenu procenu? Pamet? Instinkt? Hajde da vidimo.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
