Postoje mnoge fraze u koje ljudi veruju bez preispitivanja, a sve mi se više čine kao obične budalaštine ili, u najboljem slučaju, opšta mesta, u narodu poznata kao dživdžanizmi. Recimo, „O mrtvima sve najbolje” – ma nemoj, je l’ treba sve najbolje da govorim o Hitleru, samo zato što je mrtav? Neće moći.
Tu je onda i ona kako uvek treba oprostiti svima koji su te povredili jer na taj način zapravo olakšavaš svoju dušu. Ni ova mi ne pije vodu i zvuči kao klasična religijska patetika. Jer, oprost je nešto što treba zaslužiti, a neki su ljudi prosto takvi da bi i Bogu samom, u slučaju da on stvarno postoji, bilo teško da im oprosti (evo za primer opet možemo uzeti brkatog psihopatu iz prethodnog pasusa). Što ja onda da se mučim i radim božji posao – neka im prašta on koji ih je stvorio, a ne ja.
E, ali ima i ta jedna o koju se svako malo spotaknem, a u vezi je sa svim onim što ne bi poželeo ni crnom neprijatelju. Moja mašta može da ima stvarno visoke amplitude ako zamišljam stvari koje bi bilo baš zgodno da se dese tim nekim crnim neprijateljima, a onda, s druge strane, nije kao da imam crne neprijatelje, pa se onda okanim i razmišljanja o tome.
Međutim, evo baš prošle nedelje sam se suočila sa jednom stvari koju ne bih poželela nikome – ni crnom neprijatelju, čak ni brkatom psihopati, a to je da mora da pogleda četvrtu sezonu serije „True Detective”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se