Kakav je trener Dok? Dobar je čovek

NBA je oduvek bila jedan jako čudan mehanizam po pitanju zapošljavanja. Načelno, NBA je strašno surova kada su prvi utisci po sredi. Imate tačno određeno vreme da pokažete šta umete, uglavnom izraženo kroz trajanje vašeg ugovora, i to će vam odrediti tok karijere. Za ruki igrače, recimo, merna jedinica je taj prvi ugovor koji potpišu i koji traje uglavnom oko tri godine. Ako se tu ne pokažu shodno očekivanjima, dalje ume biti teško.

Nekada se čak i veoma perspektivne karijere pre vremena isele preko okeana – pitajte recimo Entonija Beneta, Kanađanina koji je kao prvi pik biran od strane Klivlenda 2013. Kanadski internacionalac je opremu Fenerbahčea zadužio već četiri godine kasnije, a trenutno košarkaški hleb zarađuje igrama na Dalekom istoku. Ukoliko ste Evropljanin koji dolazi u NBA na „neviđeno“, dakle mimo nekih velikih draft projekcija, stvari mogu biti i još surovije. Rade Zagorac nije ni stigao da se skine za Memfis u zvaničnoj utakmici, a u tom se istom Tenesiju Marko Gudurić zadržao tek koliko da malo „overi“ statističke kolone.

Postoji, međutim, i druga strana NBA medalje. Ako ste, poput Lepe Brene „samo jednom zablistali“, za vas će vrata lige dugo ostati otvorena. Svaki put kad se nađete na tržištu slobodnih agenata, neko će okrenuti vaš broj jer se seća kako ste pre onoliko godina u nekom, ne znam, Detroitu ili Šarlotu nagovestili velike stvari. Možda baš kod nas proradi? Šta nas košta, hajde da probamo.

Istorija tako pamti jednog Erika Dempira, koji je vrlo prosečne košarkaške veštine pretočio u šesnaestogodišnju NBA karijeru – samo zato što je par puta pokazao da može jače od svojih sedam poena i sedam skokova koliko je beležio tokom igračkog mandata. Ovih dana, čak je i puko prisustvo bez ekscesa nekakav razlog za novi ugovor. Dobijete etiketu pouzdanog čoveka, i ako još imate na primer trojku na blizu 40% ili neki drugi istaknut kvalitet, eto radosti i telefona koji pršti od notifikacija svako leto.

Isto važi i za trenere.