Kada su u pitanju ceremonije na kojima se dodeljuju filmske, televizijske ili muzičke nagrada, poslednju deceniju (bar poslednju deceniju), one više nisu samo događaj koji predstavlja “krunu” prethodne sezone, trenutak u kome definitivno saznajemo koliko smo pobednika/pobednica pogodili i da li nam se ukus poklopio sa ukusom onih koji su imali priliku da glasaju.
To više, dakle, nisu događaji na kojima se nagrađuju najbolja ostvarenja, događaji na kojima se priča isključivo o najboljim filmovima, serijama, glumačkim bravurama, singlovima i albumima.
Ovi događaji postali su mesto sa kog se šalju različite poruke, ali i iskazuju politički stavovi, u vidu garderobe, bedža, boja koje nosite, sve što uradite na nekom od ovakvih događaja biće predmet komentarisanja i analize na društvenim mrežama. Svemu tome trebalo bi dodati i poetiku “trača”, izraslu iz potrebe da se na tom događaju uradi nešto što će “privući pažnju”.
Zato se, verovatno, niko ne seća ko je dobio Oskara za najbolji film 2022. godine, ali se seća da je Vil Smit ošamario Krisa Roka zbog “šale” ili pokušaja šale na račun Smitove supruge. Zato se, takođe, niko ne seća dobitnika Oskara 2013.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
