„Potrošila sam 600 dolara na Božićne poklone“, rekla je Izi, „600 dolara! Iskreno, ne verujem da ću imati novca da idemo u Nju Orleans“.
Neopisivo sam se smorila. Čekam mesecima da idem u Nju Orleans. Pitala sam čitavu Nebrasku da ide sa mnom. Ipak, su Amerikanci, praktični i trezveni, odbili uz izgovor (ili realno opravdanje) da moraju štedeti za svoj budući život. Tržište je, kažu, postalo neizvesno. Sada, kad sam konačno uhvatila Izi da ide sa mnom, ona mi saopštava da je bankrotirala od kupovine poklona. Jasno, Izi ima pet sestara i jednog brata, potom mamu, tatu i prijatelje. Sve i da nema psa (a to već ne znam), ovo je već pozamašan broj ljudi kojim treba dodeliti neki, makar i simbolični, poklon za Božić.
Ja sam, naime, pozvana da Božić proslavim sa Keri i njenom porodicom. Pre tri meseca došlo mi je pitanje u inboksu od kolektiva porodice Tomas: Hej, koja ti je omiljena boja? Hm! Koja ti je omiljena životinja? Hm!! A cvet? Hm!!! Shvatam da ne znam. Blaga anskioznost me obliva dok pokušavam da odlučim da li više volim koalu ili slona. Kako ništa od ovoga nije opcija, biram mačku. Mačku sam imala u Beogradu. Razmišljam dalje dok koračam tržnim centrom. Boja? Crvena! Misli! Mora da ima nešto bolje. Ali nema bolje. Sve oko mene je crveno ili zlatno.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
