Ponekada naiđemo na svoje beleške od pre više godina. One ožive neko prošlo vreme, vreme koje je u nama i koje zapravo sasvim opravdano spada u “Velike priče”. Jedno takvo vreme je vreme “Miksera”, multikulturnog, svenacionalnog prostora koji se gotovo bešumno uvukao u naše živote, da nas obasja zauvek i da ostavi neizbrisiv trag u našim dušama. Pa, prelistajmo malo po neobjavljenim uspomenama koje život znače.
Niš, Dom omladine, neka davna 1975, možda 1976. godina. Rano proleće.
Veče je, improvizovani restoran u “velikoj sali” je prazan. Sedim sa drugom, nema nikoga osim nas. Desetak stolova bez gostiju. Odjednom ulaze trojica muškaraca. Jedan od njih je Šaban Bajramović!
Sedaju blizu nas i počinju da pričaju o običnim stvarima. U jednom trenutku Šaban se okreće i pita: “Jesi li ti onaj mali iz izloga?” (tada je u Nišu postojao izlog “Novosti”, kod robne kuće “Beograd”, u kome su stajale slike istaknutih sugrađana – u to vreme sam ja osvojio nekakve nagrade i bio sam jako “prisutan”).
Iznenadio sam se da Šaban, naš Šaban u belom odelu i sa svim zlatnim zubima u to vreme, zna za mene. Kralj, bog ciganske pesme zna za mene. Da, da, rekoh i spontano mi izlete “šta to vredi kad ne pevam kao ti…”.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
