Najdžel Kenedi
Kultura

Šest dana u Beogradu sa Najdželom Kenedijem

Nigel se obraća konkretno, direktno, sa osmehom, ne libeći se da podrži publiku i ako pljeska između stavova. Lepo nam objasni da se u Bahovo vreme uz muziku jelo i pilo i da smo se mi mnogo profinili u XX veku, pa ćutimo između stavova

Najdžel Kenedi Najdžel Kenedi / Dusan Milenkovic / ATA Images / Profimedia
okt 24 2023, 05:00

Podeli

Prvih dana decembra 1997, u nekom od “najgorih vremena” u našoj zemlji, pojavio se niotkuda na bini Centra Sava, zajedno sa Beogradskom filharmonijom i Emilom Tabakovim nestašni dečko klasične, ali i jazz/world muzike Nigel Kennedy.

Savršeno pamtim prvu probu na koju je došao sa širokim osmehom, pomalo se gegajući, ispunjen muzikom “do vrha”. Uzeo je violinu i pre no što je odsvirao prvi ton, pokrenuo je svaki delić organizma svakog muzičara ponaosob. Svirali smo sa njim u transu, iščekujući svaku probu sa sve većom radošću. Mladi violinisti, ali i njihovi profesori dolazili su na probe da se napoje strašću, umetnošću, muzikom. On se sa svima pozdravljao, pričao, slikao se, aktivno odgovarao na sva pitanja.

Centar Sava je bio rasprodat do poslednje karte. Izlazak na scenu Nigela u neobičnom odelu i poludubokim zelenim cipelama delovao je poput adrenalinskog šoka. Sa prvim tonovima Bruhovog koncerta za violinu, kroz dvoranu je prostrujala ona čudesna, zaverenička, čarobna nit tišine i osluškivanja osobenog emotivnog i sasvim čulnog muzičkog poniranja velikog violiniste.

Očekivani vrhunac je predstavljao Betovenov violinski koncert u drugom delu koncerta. Bukvalno nezaboravno! U drugom stavu se okrenuo prema orkestru i muzicirao je sa nama sa takvim intenzitetom da smo svi bili svesni da svaki ton odzvanja u poslednjem redu balkona Centra Sava! A to, verujte, zaista nije lako.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price