Unutar kibuca, sa vojnicima, dok traje rat

Tel Aviv, takav kakav jeste, lako bi vas naterao da zaboravite na rat koji od 7. oktobra besni na samo pedesetak kilometara južnije. A ja sam se, u društvu četvorice volontera, baš tamo uputio, ja – diletantski posmatrač u operaciji obeleženoj pečatom patriotizma, patriotizma meni potpuno stranog.

Prošle nedelje upoznao sam francuske biznismene koji su, nakon što im je nedavno alijom država konačno priznala status Jevreja, imigrirali u Izrael. Noćni čuvar u mom hotelu, po imenu Zijad, radi u Izraelu, govori hebrejski i živi u istočnom Jerusalimu, ali nikada neće moći da dobije izraelsko državljanstvo. A ja, koji sam odrastao u Švajcarskoj i ne govorim ni reč hebrejskog, koji nemam veze sa Izraelom, sutra ću moći da dobijem izraelski pasoš isključivo na osnovu svog rodoslova.

Kada sam prešao granicu, carinik me je držao dobrih četvrt sata. Bio sam jedini posetilac na aerodromu „Ben Gurion“, što nije nimalo uobičajeno. I čim sam tom prilikom, bez ikakvog dokaza, spomenuo da imam jevrejsko poreklo, u glavi su mi blesnuli flešbekovi iz adolescentskog doba. Setio sam se pariskog kluba „Bains-Douches“ i njegovog ozloglašenog izbacivača. Pravilo je bilo jasno: u „Bains-Douches“ se ne ulazi tek tako, tamo se ulazi samo ukoliko si pozvan. Međutim, dešavalo se ponekad i da se sažale na tebe, čak i ako nisi vrhunski model ili milioner. Onda bi se pred tobom razmakao taj mali grimizni somotski konopac, i odjednom bi, zakoračivši u ovu svetinju pariskih noći i trljajući u prolazu ramena sa raznim zvezdama, bio opijen privilegijom što uopšte možeš da udišeš taj razređeni kiseonik.

Baš tako sam se osećao i kada se, na pomen mog jevrejskog porekla, lice izraelske carinice ozarilo, kada mi je dala pasoš, zamolila me da budem oprezan, i poželela lep dan. Zatim mi je otvorila mali grimizni konopac od somota što se nalazio između mene i Zemlje Izrailja.