Andrić, Meša, Kiš, Crnjanski… Kako je odabrano 100 najboljih romana

Kako ono beše, koji su bili zlatni saveti za, hm, demokratski proces slobodnih izbora? Preuzmete listić, sednete sa lapisom iza onog paravana, a onda dobro razmislite pre nego što zaokružite.

Ima, sigurni smo, i dalje takvih izbora, samo ih nema ovamo gde nama treba. Pred nama su izbori na kojima je manje-više sve jasno, i teško je zamisliti – mada se neka istraživanja javnog mnjenja upinju da nam objasne kako i dalje postoje oni „neodlučni“, što čekaju da vide programe i saslušaju debate, e pa onda će da vide kome će dati svoj dragoceni glas – kako se neko preznojava i uhće pre nego što odabere svog favorita.

Zato smo na portalu Velike priče, koji već tri godine pomera granice (ne)mogućeg na regionalnom internetu, odlučili da vas stvarno namučimo, kao što smo namučili i članove našeg žirija.

Pre ravno tri meseca, Velike priče pokrenule su akciju koja će po odjeku, značaju, ali i surovim brojkama, prevazići i naša najluđa očekivanja i pobiti sijaset predrasuda, možda najviše onu kako „više niko ništa ne čita“. Svakog dana na Velikim pričama objavljivali smo glasove članova našeg žirija.

Bilo nam je jasno u šta se upuštamo. Da će biti onih koji će se ljutiti što uopšte nešto bodujemo i rangiramo, mada je to u celoj priči bilo najmanje važno. Ali, odziv čitalaca, kao i pisaca, profesora, prevodilaca, urednika, izdavača koje smo pozvali, pretegao je već sredinom jula, da bismo do ovog ranog, izbornog oktobra, bili sigurni da smo bili u pravu.

Sve lepe stvari moraju da se završe, a neke baš lepe stvari moraju da se promene da bi postale još bolje. Upravo je potonje slučaj sa našim izborom: došlo je vreme da podvučemo crtu, proglasimo romane koji su dobili najviše glasova (možda nam se u ovom tekstu omakne i izraz „proglasimo najbolji roman“, ali neka nam se ne zameri na tom uredničkom skraćivanju), analiziramo našu listu i polako je uvedemo u narednu etapu.

Ona uključuje čitaoce, pa svi pretplatnici Velikih priča koliko od ovog četvrtka mogu da uživaju u potpuno novim funkcionalnostima tog portala. Više o tome saznajte ovde.

Pa dobro, dokle smo stigli? Pozvali smo više od dve stotine ispitanika, koje smo brižljivo odabrali, a do ove konačne, ali i dalje preliminarne liste – ona će, uostalom, ostati preliminarna sve dok ima ljudi koji čitaju romane! – odazvalo nam ih se tačno 121. Pardon, toliko ljudi je dalo glasove, a još par tuceta njih je ponudilo neka druga viđenja, imalo neke druge ideje, odabralo samo jedan ili dva romana ili se učtivo zahvalilo na ponudi, iz nekih svojih razloga.

Svakome od njih ostavili smo potpunu slobodu kako će rangirati svojih deset omiljenih romana. Zapravo, toliku slobodu da smo i reč „roman“ shvatili vrlo fakultativno: bilo je tu i zbirki, novela i memoarskih zapisa, ali smo se rukovodili time da smo zvali pametnije, i svakako načitanije ljude od sebe, i da se neki ukusi ne mogu ukalupiti.

Iz tog razloga ima i nekih drugih blagih nelogičnosti koje bi kakav cepidlaka mogao da zameri: recimo, to što se na listi nalazi i „Porodični cirkus“ Danila Kiša, kao troknjižje, ali i što su tu i pojedinačni naslovi koji ga čine. Opet, želeli smo da sve ostane onako kako su poslali naši glasači. To uključuje i slučajeve kada je nekoliko lista bilo kraće: tri birača izabrala su osam knjiga, jedan sedam. U jednom slučaju stiglo je jedanaest naslova.

Dakle, kada smo sve sabrali, dobili smo 340 različitih knjiga od 199 autora. To je dosta dobar argument za raspravu o tome šta je, i postoji li uopšte, zajednički kanon.

Dobro, ko je „pobedio“?