Ono je bila poslednja kolumna koju sam napisao u Srbiji bez opozicije, a ovo je prva u Srbiji u kojoj je posle četrnaestogodišnje (ili: 14-godišnje) borbe za lidera opozicije, to konačno postao – Vučić.
Ovaj koji je uništavao opoziciju sve vreme. I sada je uništen od onih od kojih je to najmanje očekivao, od mladih, koji su usput počistili i poziciju, i SPS, i ceo politički sistem koji nas jaše 35 godina. I to je najveća mogućnost za – promene.
Ima nešto i van brojki. Iako su one jako dobre.
A to je ono kad se pojavi generacijska šansa…
Koju su Srbi sada prigrlili.
Studentski pokreti nikada nigde nisu pobedili, ne računajući Nepal, ali to je nešto drugo.
I sada su pobedili u Srbiji!
Ovo je evropska istorija!
Ovo što posmatramo u Srbiji izučavaće se u celom svetu narednih decenija.
Iako sam ja ubeđen da to dolazi u celom svetu!
Mi imamo priliku da promenimo sliku o nama, i to instant, što nismo mogli 5. oktobra, sa Koštunicom i Perišićem.
Sada možemo, baš sa Saičićem i Jovom Bakićem, koji su meni najvolja slika ovih izbora, dvojica ideološki potpuno različitih ljudi, koji s jedan na Novoj, drugi na RTS-u, kažu da bi jedan za drugog išli u rat. Kakva je samo to promena.
Da li u zemlji kontre, koja u tome živi 35 godina, kao i čuvenom srpskom „inatu“, koji je odlika deteta od tri godine u razvoju, dolazi otrežnjenje.
I ko je to doneo.
Generacija Z!
Kod koje nema bullshita, nema „bio sam najbolji u ovome ili onome“.
Ovo je kraj mačo „iluzije moći“. Kraj blinkera i vozača, koji zaista danas izgledaju teatralno i glupo.
To je sistem lažne moći u kojem nije najvažniji novac, već to da si iznad onog koji tebe zanima u tom lancu.
Seksualna devijacija, koju ovi mladi ljudi šalju u prošlost.
Gejming generacija, kako sam ih nazvao odavno.
Ili si prešao igricu ili nisi.
Nema dobrog košarkaša koji nije igrao u prvom timu nekog velikog kluba.
Nema nacionalizma, tog prostog, pošto je on glup, i pošto je patriota svako ko plaća porez, donosi neku vrednost svojoj zemlji, a ne budale koji žive na teretu države, ili isisavaju krv organizmu koji navodno štite od nas samih.
Oni su i u igrici Balkanci.
Njima je jugonostalgija pesma na žurci.
Ne znam da li ste videli rezoluciju iz Kelna: najavljene najveće studentske proteste širom Evrope 20. novembra.
Ali ova naša pobeda je samo početak.
I to više nije zezanje.
Svetska stvar koja je krenula iz Srbije.
Kojoj ne trebaju ni sila ni mediji.
Već klik. I ideja…
Sistem je pukao. Kao i ono trpilo.
Tako je u svetu. Tako je i u maloj Srbiji.
Predstavnici Kardašijan elite neće savladati AI.
Iz prostog razloga: ne znaju da ga koriste.
Mogu da ga kupe, što i pokušavaju trenutno.
Da li je došlo vreme i da političari, makar ovi koji su tu poslednjih 35 godina, odu u penziju… Jeste!
Da li u zemlji kontre, koja u tome živi 35 godina, kao i čuvenom srpskom „inatu“, koji je odlika deteta od tri godine u razvoju, dolazi otrežnjenje.
Ovo je idealan eksperiment.
Meni je bilo jasno da svako ko poslednji miting u glavnom gradu pravi u zatvorenoj Areni, nema energiju za izbore.
To se videlo i u ovom njegovom obraćanju, iako sam ja pričao svima da će priznati poraz, na čemu mi ljudi čestitaju dok ovo pišem.
Jer, to je ili iluzija moći, ili uloga žrtve.
Tako je i pričao. Čestitao je, a nije. Setite se kako je njemu čestitao Tadić.
No, preti praznom puškom, kao što je pretio na ovim izborima.
Pričao „ko je vama na listi“, kao da ne zna ko su Srdanović, Baucal, Tošković, Saičić, 170 doktora nauka.
Bile su divne slike iz Njujorka, cele Evrope, Oklanda.
116.000 prijavljenih za glasanje u inostranstvu. Kakav je to resurs samo.
A kakav je tek 900.000 glasača mlađih od 35 godina.
Koji nisu doneli samo ovu pobedu.
Već organizaciju. Sve.
Crni labud, beli labud. Ne znam to, ali znam da je ovo najveća šansa za Srbiju od 5. oktobra.
I verujem da će je ova deca ovog puta iskoristiti…
Jer – You won a game!
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
