Tomislav Longinović: Ovo je moja lista 10 najboljih romana

POGLEDAJTE CELU LISTU 100 NAJBOLJIH ROMANA

***

Tomislav Z. Longinović je profesor emeritus slovenskih studija, komparativne književnosti i vizuelne kulture na Univerzitetu Viskonsin-Medison. Diplomirao je kliničku psihologiju na Univerzitetu u Beogradu (1981), nakon čega je magistrirao kreativno pisanje (M.F.A., 1984) i doktorirao komparativnu književnost (1990) na Univerzitetu u Ajovi. Kao bilingvalni autor, uporedo piše i stvara na engleskom i srpskom jeziku, oblikujući svoj književni i naučni rad na razmeđi dveju kultura. Gostovao je kao predavač na univerzitetu Harvard i Srednjoevropskom univerzitetu.

Njegov bilingvalni naučni i umetnički opus obuhvata preko sto bibliografskih jedinica objavljenih širom sveta. Autor je zapaženih teorijskih studija na engleskom jeziku, među kojima se ističu Borderline Culture (1993), Vampires Like Us (2005) i Vampire Nation: Violence as Cultural Imaginary (Duke University Press, 2011; nagrada „Mihajlo Miša Đorđević“ 2012), kao i njihovih prevoda i adaptacija na srpski jezik.

U domenu proze, autor je romana napisanih na engleskom jeziku, poput Moment of Silence (Burning Books, San Francisko, 1990), ali i ostvarenja na srpskom jeziku – romana Minut ćutanja, Sama Amerika i postapokaliptičnog romana Fetiš Nulo (Dereta, 2020), koji je ovenčan nagradama „Jovan Skerlić“ (2020) i „Rastko Petrović“ (2021). Dobitnik je i ugledne nagrade „Dimitrije Mitrinović“ (Ars Longa, 2022) za izuzetan doprinos srpskoj kulturi. Ovo je njegov izbor:

Izbor: Tomislav Longinović

Deset romana

1

Na Drini ćuprija

Ivo Andrić, 1945.

Andrić radikalno proširuje tradicionalni pojam istorijskog romana. Umesto da prati život jednog glavnog junaka, on za središte postavlja građevinu, oko koje se smenjuju carstva, vere, ali i moći onih koji pate. Ćuprija se javlja kao glas nepomičnog pripovedača vremena: ljudi prolaze kroz istoriju, dok iza nas ostaje sagrađeno.
Roman je rastegnut kroz niz priča, legendi, anegdota i pojedinačnih glasova koji zajedno stvaraju sliku prostora na granici istoka i zapada, severa i juga. Romaneskno jedinstvo se priziva kroz protok svakodnevnog života na granici. Celinu doživljavamo kroz ponavljanje istorijskih obrazaca i trajanje sećanja i priča o ljudskom neimarstvu. Andrić pokazuje da roman može imati kolektivnog protagonistu i da se velika priča romana može izmaštati uz pomoć puno malih priča onih čiji se životi odvijaju blizu ćuprije.

2

Povratak Filipa Latinovicza

Miroslav Krleža, 1932.

Krleža premešta težište romana sa spoljašnjeg događaja na unutrašnji plan subjekta. Filipov povratak u rodni grad pokreće čitav niz sećanja, asocijacija, opažanja i unutrašnjih sukoba. Sadašnjost neprestano otvara prošlost. Radnja je zato manje važna u poređenju sa načinom na koji Filip vidi i doživljava svet. Predmeti, boje, lica i pejzaži postaju pokretači psihološkog procesa. Roman poprima strukturu pokretne slike koja se stalno odvija u svesti protagoniste. Krleža time doprinosi prelasku od tradicionalnog realističkog pripovedanja prema ekspresionističkom romanu, u kojem subjektivno vreme postaje važnije od hronološkog redosleda događaja.

3

Proljeća Ivana Galeba

Vladan Desnica, 1957.

Kod Desnice se roman još više oslobađa obaveze da bude linearna priča. Ivan Galeb, prikovan za bolnički krevet, kroz sećanje i razmišljanje putuje kroz čitav svoj život. Jedan prizor izaziva uspomenu, uspomena otvara razlaganje sećanja, a meditacija o životu odvodi naraciju u sasvim drugom smeru. U romanu se slobodno mešaju autobiografska fikcija, filozofski esej, anegdota, ogledi o umetnosti i egzistencijalno suočavanje sa krajem. Roman nije organizovan samo prema onome što se dogodilo, nego prema tome kako čovek prima sve što mu se u životu dogodilo. Ovde roman postaje način promišljanja kraja života, kao forma mišljenja o postojanju kao činu individualne svesti.

4

Peščanik

Danilo Kiš, 1972.

Kiš roman pretvara u svojevrsni književni arhiv. Otac koji je nestao u logoru nije predstavljen kroz jednu zaokruženu biografiju, već kroz fragmente, dokumente, sećanja, iskaze, spiskove i različite perspektive. Čitalac mora sam da sastavlja celovitu sliku iz ovih delića sećanja razbijenih nasiljem istorije nad pojedincem. Nijedan fragment nije dovoljan, a dokument nije konačna potvrda istine nego samo jedan od tragova na putu prema užasima holokausta. Time Kiš uvodi u roman jednu novu vrstu čitalačkog učešća u stvaranju: čitalac postaje istraživač izgubljenog sećanja. Prošlost se ne pripoveda kao nešto potpuno dostupno, nego se rekonstruiše iz onoga što je preostalo.

5

Upotreba čoveka

Aleksandar Tišma, 1976.

Naruči odmah

Tišma spaja porodični roman, istorijsku hroniku i psihološku analizu, ali istoriju ne prikazuje kao pozadinu velikih događaja. Ona prodire direktno u privatne živote i menja način na koji se ljudi vole, žele, ili strahuju, kao i sarađuju sa zlom u pokušaju da prežive. Novi Sad pred, tokom i posle Drugog svetskog rata postaje prostor u kojem se sudbine pojedinaca prelamaju kroz promenu čitavog društvenog poretka. Čovek u naslovu nije samo istorijski subjekt nego i predmet različitih oblika upotrebe — političke, ideološke, seksualne i egzistencijalne. Roman je važan i po tome što se istorijska trauma ne svodi na jednostavnu podelu između nevinih i krivih. Različite sudbine i perspektive stvaraju složenu mrežu odnosa u kojoj se menjaju položaji žrtve, saučesnika, posmatrača i preživelog.

6

Kako upokojiti vampira

Borislav Pekić, 1977.

Pekić roman gradi kroz dnevničke zapise, ispovest, filozofske rasprave, komentare i pokušaje rekonstrukcije prošlosti. Glavni junak ne pokušava samo da kaže šta se dogodilo; on pokušava da objasni sebe samog u odnosu prema svemu što se dogodilo.
Zato je čitalac postavljen u neobičnu poziciju, jer mora da procenjuje iskaz pripovedača, da razlikuje činjenice od racionalizacije i da razmišlja o mogućnosti samozavaravanja.
„Vampir“ postaje figura zlehude prošlosti koja se stalno vraća. Prošlost ne nestaje kada istorijski događaj prođe; ona nastavlja da deluje kroz sećanje i pokušaj opravdavanja zločina vezanih za nacizam.

7

Štefica Cvek u raljama života

Dubravka Ugrešić, 1981.

Naruči odmah

Ugrešić uzima strukturu jeftinog ljubavnog romana i ironično je rastače pred čitaocem. Od žanrovskih klišea, poznatih tipova ličnosti, citata, fragmenata i narativnih konvencija pravi novu književnu konstrukciju. Ovde je posebno važna metafora šivenja: tekst se seče, spaja, prepravlja poput krojenja nekog odevnog predmeta. Roman tako ne skriva način na koji je napravljen, nego ga čini vidljivim, kao svojevrsni osvrt na proces književnog stvaranja. Ovaj roman je istovremeno parodija petparačke književnosti i ozbiljan eksperiment sa samom strukturom romana. Ugrešić pokazuje da žanr nije neutralna forma, već sistem obrazaca koji određuju šta očekujemo od priče, junakinje, ljubavi i srećnog završetka.

8

Hazarski rečnik

Milorad Pavić,1984.

Pavić pravi jedan od najočiglednijih raskida sa linearnom formom romana. Umesto poglavlja koja se moraju čitati određenim redom, dobija se rečnik sastavljen od međusobno povezanih odrednica. Čitalac može da počne na različitim mestima i da kroz knjigu pronađe sopstvenu putanju lutanja. Tako redosled čitanja postaje deo samog dela. Roman više nije samo unapred određeni tok koji autor nudi čitaocu, već lavirint mogućnosti, čija se konkretna forma ostvaruje tek kroz proces čitanja. Zbog toga, ovaj roman danas možemo posmatrati i kao jednu od važnih prethodnica hipertekstualne i digitalne književnosti.

9

Fama o biciklistima

Svetislav Basara, 1987.

Basara dovodi u pitanje samu granicu između istorijske činjenice i književne izmišljotine. Izmišljeni dokumenti, istorijske ličnosti, filozofske ideje, teorije zavere, groteska i apsurd ulaze u isti romaneskni prostor. Roman ne želi da stvori samo jednu alternativnu istoriju, već pokazuje kako se istorija stvara kao pripovest: preko dokumenata, autoriteta, arhiva, tumačenja i ponavljanja. Kod Basare se zato metafikcija pretvara u osnovni princip pripovedanja. Roman ne samo da stvara priču, nego stalno razotkriva čin sopstvenog pripovedanja.

10

Mamac

David Albahari, 1996.

Ovde se roman gotovo potpuno koncentriše na pokušaj rekonstrukcije jedne životne sudbine kroz proces sećanja. Pripovedač se kroz priču vraća majci, porodici, prošlosti i vlastitom iskustvu, tako da to sećanje nikada nije niti potpuno niti linearno.
Priča nastaje kroz prekide, ponavljanja, asocijacije i praznine. Forma tako postaje analogna samom pamćenju: prošlost nije gotov predmet koji možemo jednostavno izvaditi iz sećanja, nego nešto što se svaki put iznova sastavlja. Kod Albaharija se dodatno sužava granica između događaja i jezika kojim se taj događaj pripoveda. Sam čin narativne gradnje postaje predmet romana.