Čovek je jedino biće u prirodi koje je svesno prolaznosti. Da li upravo zbog toga imamo potrebu da se večito po svom životu osvrćemo, zagledamo ga i preispitujemo? Često mu i sudimo, koliko je dobar i da li nam se sviđa. Kao da nas svest o krckanju ovozemaljskog i ograničenog povremeno kucne po glavi, onim odsečnim pokretom kojim se kuca na zaključana vrata. Je l’, majstore, ti stvarno misliš da ovako vredi živeti? Mirno spavaš, jelda?
E, kad takvi dani mojim klijentima osvanu i sa našim se susretima poklope, usledi dobro poznat tabak pitanja: Vredi li ovako živeti? Kako je moguće da sam na sve ovo pristao? Recite mi, zašto? Složićete se, život je samo jedan?
Retko kad stignem da nešto izgovorim, uglavnom se to od mene i ne očekuje, jer ljudi najčešće sami odgovaraju. Preda mnom, matičarem i svedokom njihovog odnosa prema sopstvenom životu. Neko se ljuti na sebe, neko na druge. Neko galami i glasno se žali zašto smo ovakvi, a neko samo slegne ramenima, pa time i sebi i nama izrekne presudu. Kako smo ovo dozvolili? Zašto taj jedini ne živimo drugačije? I dok tako razgovaramo, poneko „nisam mogao drugačije“ skoro neprimetno se pretoči u „ipak sam morao drugačije“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
