Bio je, kakve li simbolike, 9. mart, godišnjica velikih demonstracija protiv Miloševića, kada sam se u jednom restoranu u Beogradu sreo sa Milanom Panićem. Ovaj razgovor, koji prenosimo skoro bez izmena, kao svedočanstvo jednog vremena, objavljen je u magazinu Nedeljnik u martu 2014. Panić je tada imao 85 godina.
Bivši premijer SR Jugoslavije i biznismen preminuo je 25. septembra 2026. u Kaliforniji. Imao je 97.
***
Negde u drugom satu razgovora, Milan Panić će mi uz osmeh, na karakterističnom srpskom sa engleskim naglaskom, reći da je u politiku ušao sasvim slučajno, i da, kada pogleda unazad, ne može da veruje gde je nekadašnji perspektivni biciklista s Voždovca – a pre toga četrnaestogodišnji partizan – završio.
Nije ni sanjao da će baš on upoznati Miterana, sedeti sa Bejkerom, Mejdžorom, Klintonom, da će od njega umnogome zavisiti sudbina srpskog naroda, čak i ako mu taj narod nije ukazao poverenje u sukobu sa Slobodanom Miloševićem, na predsedničkim izborima održanim na njegov rođendan, 20. decembra 1992. godine.
Krepak i vispren, kao da nije zagazio u 85. godinu života, i dalje u koraku sa svetom – što se najbolje vidi kada, manirom svakog američkog tinejdžera, na „ajpedu“ pokazuje fotografije iz svojih političkih i privredničkih dana, ili kada priča o krizi na Krimu – Panić je i posle te 1992, kada se samo naizgled povukao, bio uvek „tu negde“.
Baš 9. marta govorio je o tome kako je došlo do sporazuma koji je, najzad, zaustavio klanicu na Balkanu, ali i o svom čudesnom životnom i političkom putu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
