Deda Avram, diplomata

Prijatan je osećaj biti najpopularniji čovek u Jugoslaviji”, rekao je uz osmeh na licu. “Moja žena, sa druge strane, to mrzi. Često se pita šta mi sve ovo treba u ovim godinama.” To su prve rečenice Ričarda Tompsona, novinara „Independenta“, koji se u oktobru 1994. godine sastao sa Dragoslavom Avramovićem. “Taj čovek živi svoje vesele sedamdesete”, napisao je Tompson, objasnivši čitaocima da profesor ekonomskih nauka ne izgleda ni kao guverner neke centralne banke, ni kao heroj. A jeste i jedno i drugo.

Tako u „Independentu“ od osmog oktobra piše kako su za hiperinflaciju koja je pogodila Jugoslaviju od momenta kada je sve počelo da se raspada, i nemačka inflacija iz dvadesetih godina 20. veka i ono što se dešava Brazilu i Argentini decenijama – subotnji piknik u parku. “Kada više nije imala kud, vlast iz Beograda pozvala je Dragoslava Avramovića da reši problem i on je to zaista uradio”, objašnjava Tompson. “Za to mu je trebalo nekoliko dana.”

Dan pre nego što je na snagu stupio Avramovićev plan oporavka, 23. januara 1994. godine, stopa inflacije dostigla je 302 miliona procenata. Svet je gledao šokirano u te brojke, a istoričari su odmahivali glavom tražeći sličan primer u udžbenicima od kad je novca. „Independent“ piše tog oktobra 1994. kako nije bilo demonstracija na ulicama iz dva jednostavna razloga – ljudi su bili u ogromnom šoku i svu svoju energiju trošili su doslovno na preživljavanje. “Jedini koji su se okoristili o tu šokantnu situaciju bili su mafijaši, što pokazuju mercedesi i poršei koji povremeno prozuje ulicama Beograda pored starih, oronulih automobila”, objasnio je Tompson. Država, piše on pre 30 godina – nije uspela da stane na put mafiji. Država, pišu već 30 godina svedoci iz prvih redova, sama je bila mafija.